Како настају слике Милице Стевановић

Од вечерас у 19 сати па до 24. јула у галерији САНУ, на ретроспективној поставци, биће изложено стотинак дела Милице Стевановић, наше познате сликарке, признатог педагога и академика.

Рад ове изузетне личности у свету савремене уметности може се посматрати искључиво као аутентично и ван свих шематизованих приступа, наводи историчарка уметности Бојана Бурић, и додаје да се о њеном раду најбоље може говорити кроз њено персонално зрење према сопственом делу и освешћености према савременом свету. Њено, плодно стваралаштво и изузетно богат опус праћени су веома прецизним дневничким белешкама, слично ђорнатама које су радили некадашњи фреско мајстори а које описују једнодневни рад, што је разликује од осталих сликара, поред чињенице да често ствара у екстеријеру.

– Назив изложбе јесте „Настајање слике”, будући да сама Милица Стевановић и поставком и каталогом заправо представља филозофију свог стварања. Реч је o изузетној личности коју наша култура има а о којој се релативно мало зна у односу на њену вредност. Управо су њене белешке најдрагоценије када је у питању тумачење њених дела. За ову уметницу, која је дубоко посвећена пластичким и оптичким проблемима визуелне уметности, могло би се рећи да је окренута тражењу истине у сликарству и представљању нечег реалног док је истовремено, без активизма на прву лопту, умела да покаже изузетну друштвену освешћеност – објаснила је Бојана Бурић.

Говорећи јуче пред новинарима, током постављања изложбе, ауторка се и сама дотакла те друштвене димензије свог рада, подсећајући нас на један свој, нажалост никада реализовани пројекат, уличне галерије.

– Имала сам идеју да се на неколико места у граду поставе билборди са репродукцијама дела наших великих уметника – Цуце Сокић, Косте Хакмана и других – и то баш на местима која су они овековечили на својим сликама. На тај начин посетилац би могао да упореди како је сликар видео предео и мотив а како га он, као посматрач, данас види. То неговање културе гледања врло је битнокако би се код човека пробудила радозналост. Међутим, неколико сам пута писала граду Београду, сваки пут недостајала је још нека од дозвола, поступак су толико закомпликовали да га је било немогуће извести. Од десет, колико сам предлагала, постављена су три (један на Косанчићевом венцу, реч је о Цуци Сокић) али не онако како сам предложила па се изгубила поента – рекла је сликарка, иначе добитница Политикине награде за 1975 годину, из чије је колекције (Политика а. д.) за ову изложбу позајмљено и једно дело из 1971, под називом „Предмет и његова сенка”.

Будући да се на изложби налазе и дела на којима уметница позиционирањем одређених детаља улази у трећу димензију, било је неизбежно питање да ли је тиме прешла границу између сликарства и скулптуре?

– Рељефност на сликама сугерише покрет онога који гледа. Та испупчења не копирају природне избочине већ циљано усмеравају фокус посматрача – одговорила је наша саговорница.

Милица Стевановићрођена је 1933. у Београду. Упоредо са похађањем гимназије, по завршетку Другог светског рата, кренула је и на курс цртања и сликања који је организовао УЛУС (водили су га Иван Радовић, Јефта Перић и Александар Кумрић). На Академији ликовних уметности студирала је сликарство у класама Љубице Сокић и Недељка Гвозденовића, где је 1955. у Гвозденовићевој класи завршила последипломске студије. Примљена је за асистента на Академији ликовних уметности (касније Факултет ликовних уметности) 1968, где је прошла сва звања, од асистента до редовног професора. Члан је Српске академије наука и уметности од 2009. године.

М. Димитријевић