Статовчани у Топличком устанку

Милисав Милошевић се срећно вратио кући, у свој Доњи Статовац испод Радан планине, након што је његова јединица пресечена у повлачењу од стране Бугарске војске 1915. године. Његова јединица, чувени 2. пешадијски пук „Кнез Михаило” 1. позива Моравске дивизије, познатија под именом Гвоздени пук доживела је праву голготу.

Убрзо након повратка кући, сазнаје за трагичну судбину свога оца Николе, који је погинуо бранећи Чачак од немачке војске 1915. године. Такође, сазнаје да је његов старији брат Данило у 21. години, након учешћа у балканским ратовима, Церској и Колубарској бици погинуо у Велесу на железничкој станици од стране бугарске војске. Обе трагедије су се догодиле у размаку од свега неколико дана. Са 19 година, Милисав остаје најстарија мушка глава у кући, а за њим су још, осим мајке Спасене остали сестра Марија (1898), брат Величко (1901), сестра Стојадинка (1903) и мали брат Жарко (1907).

Бугарске окупационе снаге уводе посебне мере ради бугаризације ове територије. Убијају се и протерују попови из цркава, које замењују бугарски, уводе се нови порези тзв. реквизиције, затварају се сви родољуби, а посебно интелигенција. Мушкарци беже у шуме, а стање постаје неподношљиво, нарочито при покушају Бугара да мобилишу српске младиће у бугарску војску. За све ово време, Милисав проводи свега пет-шест месеци код куће, док остало време проводи бежећи и скривајући се од бугарске војске. Зближава се са својим комшијом Виктором Аспегером (Петровић), бегунцем из аустроугарске војске, који се ту настанио. Септембра 1916. у село Механе слеће авионом поручник Коста Миловановић Пећанац по наредби врховне команде у Солуну. Он је имао задатак да подигне устанак, па је тако кренуо да објашњава на сеоским саборима да је потребно устанком олакшати српској војсци пробој Солунског фронта. Саветовао је да се чека прави тренутак. Када је Милисав сазнао да Коста Пећанац и Коста Вујиновић имају штаб на планини Радан, кренуо је са братом Милићем, Виктором Аспегером (1892), Проданом Мијајоловићем (1896) и Милентијем Стевановићем (1896) до његовог штаба. Пећанац их је лепо примио, а они су га замолили да му се придруже. Наравно да је прихватио, с обзиром да су сви већ имали искуства у борбама. Пренели су Пећанцу да се народ диже, док Пећанац објашњава да још није време за напад, да су Бугари на овом подручју јаки и да треба чекати прави тренутак, евентуално нападати у виду малих препада. Милисава је задужио да извиди колико има Бугара у Житном Потоку, највећем селу у широј околини. Милисав је већ сутрадан извиђао цео дан, да би све реферисао Пећанцу. Договор је пао да се нападне ово упориште Бугара са једном мањом групом. Устанике су чинили људи од 18 до 60 година. Напад на бугарско упориште је изведен 1. марта 1917. године под командом Косте Пећанца и Косте Војиновића.

У овој бици се нарочито истакао Виктор Аспегер Шваба, који се прикрао бугарским стражарима и ножем их савладао. Након тога је кренуо напад након што је један од устаника трубом огласио почетак, а упориште је освојено. При овом нападу устаници нису имали никакве губитке иако су били слабо наоружани. Након овог напада, Милисав је говорио да наши „као да су добили крила, па престају да питају Пећанца за будуће акције”. Пошто је пламтео устанак у целој Топлици, Бугари довлаче снаге са румунског, италијанског и солунског фронта да би 7. марта устанак био коначно и угушен.

Заробљеници, а с њима и Милисав су отерани најпре у Ниш, а ујутру су сточним вагонима одвезени до Бургаса на Црном мору, возом у коме пет дана и пет ноћи нису отворена врата нити им је дељена храна и вода. На Црном мору су провели један месец, где су присилно радили. Радило се и по 12 сати. Глад, мучење, по 50 људи је било у једној просторији, а стражари су тукли заробљенике за сваку ситницу, а понекад и убијали. Након Црног мора, где су провели један месец, пребачени су у Тракију, у Јанбол. Тамо су провели наредна три месеца где су правили аеродром за цепелине. Након тога отерани су у Софију да праве аеродром, где су провели четири месеца. Једном приликом у Софији, Милисаву је пришао старији човек, цивил, који је знао да су из Србије и питао га одакле је. Милисав му је одговорио да је из Статовца, код Прокупља. Након што је сазнао из које је фамилије, човек је питао за Николу, Спасу и Саву. Милисав му је одговорио да му је Никола отац и да је погинуо 1915. године, а да су му Спаса и Сава стричеви. Чувши ово, човек се расплакао и кренуо. На Милисављево питање ко је, човек је одговорио да не може да му објашњава и уплакан отишао. Више се никад нису видели, али је остала енигма ко је овај човек и одакле је познавао Милошевиће.

Милисав је доживео дубоку старост. Умро је у 103. години. Сахрањен је у свом родном месту Доњем Статовцу уз највише војне почасти.