Вучић треба да иде у Сребреницу

Није лако бити Србин и суочити се са могућношћу да читав свет у будућности 11. јул обележава као Дан сећања на геноцид које се везује за страхотне догађаје у Сребреници пре две деценије.

Британија поводом злочина који је Војска Републике Српске починила над бошњачким становништвом у Сребреници предводи иницијативу за израду резолуције Савета безбедности УН, документа за који једни мисле да распаљује старе страсти и активира нерашчишћене рачуне, док га други оцењују као охрабрење помирењу и као добродошлу опомену за будућност у региону којим лебде зли духови национализма.

Српски званичници чекају више детаља о „намерама” Лондона. Шеф дипломатије Ивица Дачић не пориче да је апсолутно неспорно одавање почасти жртвама било ког злочина, тако и злочина у Сребреници, али упозорава да је против тога да се годишњице злоупотребљавају у политичке сврхе.

„Ми очекујемо да се на исти такав начин свет односи и према злочинима који су почињени над српским народом”, каже Дачић иако ваљда свестан да од таквог релативизовања појмова нема ништа.

Београд ће се суочити са резолуцијом УН о Сребреници. Можда и са сличном резолуцијом Европског парламента. Није ово први пут да се расправља на ову деликатну тему око које је Србија оштро подељена.

Скупштина Србије је марта 2010, позивајући се на пресуду Међународног суда правде којом је утврђено да је у Сребреници јула 1995. извршен геноцид, усвојила Декларацију о осуди злочина у Сребреници. У тексту се осуђује злочин на начин утврђен пресудом поменутог суда, али је избегнуто помињање термина геноцид.

Овако срочена, половична декларација критичарима је давала за право да кажу да Београд није имао храбрости да иде до краја, док је друга група критичара остала при уверењу да је и то представљало непотребно извињавање. Дебата о Сребреници тако никада није доведена до краја. Од оспоравања појма „геноцид” до броја од 8.000 побијених Бошњака.

Шта ће Београд сада одлучити наравно да зависи од текста британског нацрта. У саопштењу британске амбасаде у Сарајеву стоји: „Тачан садржај резолуције се још договара са партнерима, али надамо се да ће се њом одати почаст жртвама геноцида у Сребреници и свима који су патили на свим странама у рату, те да ће охрабрити даље кораке ка помирењу и бољој будућности за Босну и Херцеговину.” Делује уравнотежено.

Не знам колико је Британцима за идеју о резолуцији допринео Томислав Николић својом ничим неизазваном и политички исхитреном изјавом да свакако неће ићи на место чији је злочин добио магнитуде геноцида, али сигуран сам да их је знатно инспирисао Милорад Додик.

Председник Републике Српске понавља да у Сребреници није био геноцид већ „велики злочин”. Премијерка РС каже да су иницијативе за доношење резолуција о Сребреници у функцији дестабилизације и даљег удаљавања народа у БиХ, али и својеврсни удар на Српску.

Право је владајућих политичара Српске да мисле да у Сребреници није било геноцида. Нису у томе усамљени. Нико не може да вас натера да прихватите оно с чим се не слажете, оно што је супротно темељима на којима градите сопствену политику.

Додик верује да је подршка извештају Комисије за Сребреницу нешто „због чега ће терет сносити будуће генерације”, али пре бих рекао да ће тај терет будуће генерације сносити због његове негације Сребренице.

Немам утисак, барем засад, да је, како Додик тврди, најављена резолуција уперена против Срба. По тој логици би свака комеморација у Аушвицу била уперена против Немаца.

Додик пермутује ствари. Он правилно препознаје да резолуција, сем подсећања на геноцид, некога гађа, али то нису сви Срби, већ српски починиоци злочина, а биће и они Срби који, као он, демантују размеру сребреничке катастрофе.

Председник Српске свакако може да води политику за коју сматра да ће га одржати на власти. Проблем је међутим када Додик, који није једном исказао своје пијемонтистичке амбиције окупљања Срба, очекује да Београд зарад специјалних односа прати његову политику.

Интерес Србије је да нормализује односе на Балкану, посебно тамо где су Срби починили злочине. Александар Вучић није случајно за прву посету иностранству у својству премијера одабрао Сарајево.

Несумњиво је да иницијатива да се светски Дан сећања на геноцид везује за злочин који су починили Срби изазива мучнину. Али, када међународна заједница буде сваког наредног 11. јула размишљала о поукама једног од најмрачнијих тренутака у историји УН и потврђивала решеност да се спрече геноцид и злочини против човечности, једини начин да се спере љага са српског народа јесте бити у Сребреници и поклонити се сенима жртава.

Не мора сваки српски лидер да иде у Сребреницу, али Александар Вучић би требало да оде. Ипак је ово 20. годишњица. Зашто би се обазирао на протесте оних које је оставио у радикалским униформама и у миљеу национализма и неспремности да Србија, не одричући се сопствених жртава, искаже поштовање жртвама злочина какав, признајмо, није нигде током последњих ратова почињен над Србима.

Уколико је циљ британске резолуције притисак за експлицитно признавање геноцида, онда се може очекивати да Србија неће желети да мења формулације из сопствене скупштинске резолуције. Што је разлог више да Вучић буде у Сребреници.

Када се Борис Тадић својевремено извинио Хрватима, писао сам да је то први корак који је од Тадића политичара могао да направи Тадића државника. Сада исто то могу да кажем за Вучића.