Америка чини шта хоће, а нико не хаје

Прокупље – У пролеће 1997. на Катедри за енглески језик у Нишу гостовао је Колин Николсон, професор из Единбурга, да студентима одржи предавања о енглеским писцима. Домаћин му је био професор Ратомир Ристић. У једном моменту гост га је упитао: „Ко је поново увео етничко чишћење?“ Ристић је на то упитао Николсона да ли зна шта су Енглези радили у Шкотској у 18. веку, додавши и да су Енглези први установили концентрационе логоре, у рату са Бурима од 1899. до 1902. Професор Колин Николсон је након тог пролећа 1997. још неколико пута долазио у Ниш, али су му домаћини били неки други људи...

Успомена на ову згоду забележена је у књизи Ратомира Ристића „Сећања“. Ово дело, осим мемоарске грађе, садржи и промишљања о драматичним догађајима с краја прошлога и почетка овог века, којима је присуствовао или је у њима и сам учествовао.

Овај наш познати англиста најпре је био наставник француског језика у Куршумлији, да би временом, уз помоћ књига и плоча, научио енглески језик, а потом завршио и студије, магистратуру и докторат, писао књиге, оснивао катедре за енглески језик у Приштини и Нишу, боравио на научним скуповима и сусретао се са колегама и интелектуалцима у Француској, Великој Британији, Шпанији, Канади, Аустралији... Записи о томе садржани су у књизи „Сећања“, а поготову су кроз цитате и властите доживљаје описани догађаји у вези са бомбардовањем НАТО-а 1999. и оним што им је претходило.

Ристић за „Политику“ наводи да га је професор универзитета у Мелбурну Џон Мекларен још 1996. питао шта се то догађа у Београду и зашто се на митинзима носе америчке заставе. „Зар не видите да од Америке сви зазиру?“, чудио се он. Још у току бомбардовања НАТО-а 1999, каже професор Ристић, неки су почели да говоре да смо за то сами криви, што је, по професоровом мишљењу, крајње самопонижење. Он је, вели, предлагао да се преведе књига Ноама Чомског „Шта Ујка Сем стварно хоће“, али нико није препознао њен пророчански карактер.

– Платили смо високу цену онога што је Харолд Пинтер, с којим сам се и лично срео, написао у „Гардијану“1997. године: „Није невоља у томе што Америка чини шта хоће, већ што нико не хаје” – подсећа Ристић и евоцира успомене на скуп који је 2000. одржан на Универзитету у Брадфорду, на коме су интелектуалци из разних земаља расправљали о југословенској кризи:

– Своје излагање почео сам речима које су изражавале нелагодност професора енглеског језика, који мора да се згражава над невиђеним злочином над српским народом који је починио „демократски цивилизовани Запад“. Слично је говорила и др Љиљана Богоева. Представници наших невладиних организација „мудро“ су ћутали – каже Ристић, присећајући се говора који је у новембру 2005, поводом стогодишњице рођења Жан-Пола Сартра, одржао у Француском културном центру у Нишу:

– Излагање сам завршио речима: „После свега, остаје жаљење што 1999. године Француска није имала Сартра, Де Гола и Андреа Малроа“. На те речи директорка Француског културног центра имала је само једну опаску: „Немојте опет о бомбардовању“, рекла ми је – истиче професор Ратомир Ристић.