Неки нови клинци

Да ли вам је икад пало на памет да ћете прочитати наслов: „Србија у финалу Светског првенства против Бразила?” Вероватно јесте, али сасвим сигурно нико није ни помислио да ће се та вест односити на фудбал.

Кад би неко чак уснио тај луди сан да ће Србија доћи до завршне утакмице глобалног такмичења у фудбалу, макар и за омладинце до 20 година, вероватно се никад не би усудио да га некоме исприча. Знао би сањар да му у најбољем случају следује лекарски преглед у установи која се некад звала Завод за збланута и сумасишавша лица.

Можда би, дакле, у прошлости неко са том идејом био виђен за Завод, али данас је потпуно нормално да „са ума силазимо” од радости после утакмица омладинских репрезентативаца Србије на Новом Зеланду.

Неки нови клинци, који су фудбалски непознати, иако су актуелни европски шампиони, натерали су Србију, уморну од пречестих фудбалских пораза, да устаје у цик зоре, притом строго водећи рачуна да због таквог буђења нико не буде зловољан. Трудили су се млади фудбалери да атрактивним играма и узбудљивим завршницама против не тако лаких противника, макар они долазили и из афричког Малија, улепшају свако јутро. И свако је било све лепше од лепшег. Од прве победе против Малија у групној фази такмичења до последње у полуфиналу против истог противника.

Тако је група младића учинила нешто скоро невероватно – натерала је Србију да се коначно осећа добро због фудбала. Толико пута смо сагињали главу, толико смо беса искаљивали на јадним телевизорима, толико пута су комшије гледале на нас као на „сумасишавше” због излива не тако пријатних љубавних осећања према најближој родбини несрећних фудбалера да смо и заборавили како изгледа успех. А онда су нас клинци подсетили како то изгледа.

Показали су и потпуно другачији менталитет, тако неуобичајен за наш фудбал. Нападали су током целе утакмице, без обзира на то одакле противник долази. А знали су и да поштују противника којег су претходно поразили. Нису нападно прослављали победе на крају утакмице, већ су то радили дискретно, тек кад се склоне од радозналих погледа, у својој свлачионици. Селектор Вељко Пауновић их је тако научио понашању правих победника – људских, не само фудбалских.

Чак и да у суботу ујутру, у том финалу Светског првенства против Бразила изгубе, Србија нема за чим да жали. За нас су они победници, без обзира на резултат те утакмице.

После повратка у Србију и у годинама које долазе морају још много да уче. Кажу да се најбоље учи на грешкама. Они мудрији уче на туђим, други на сопственим. Ако се одлуче за мудрост, имаће од кога да науче – од својих старијих колега репрезентативаца.