Neki novi klinci

Da li vam je ikad palo na pamet da ćete pročitati naslov: „Srbija u finalu Svetskog prvenstva protiv Brazila?” Verovatno jeste, ali sasvim sigurno niko nije ni pomislio da će se ta vest odnositi na fudbal.

Kad bi neko čak usnio taj ludi san da će Srbija doći do završne utakmice globalnog takmičenja u fudbalu, makar i za omladince do 20 godina, verovatno se nikad ne bi usudio da ga nekome ispriča. Znao bi sanjar da mu u najboljem slučaju sleduje lekarski pregled u ustanovi koja se nekad zvala Zavod za zblanuta i sumasišavša lica.

Možda bi, dakle, u prošlosti neko sa tom idejom bio viđen za Zavod, ali danas je potpuno normalno da „sa uma silazimo” od radosti posle utakmica omladinskih reprezentativaca Srbije na Novom Zelandu.

Neki novi klinci, koji su fudbalski nepoznati, iako su aktuelni evropski šampioni, naterali su Srbiju, umornu od prečestih fudbalskih poraza, da ustaje u cik zore, pritom strogo vodeći računa da zbog takvog buđenja niko ne bude zlovoljan. Trudili su se mladi fudbaleri da atraktivnim igrama i uzbudljivim završnicama protiv ne tako lakih protivnika, makar oni dolazili i iz afričkog Malija, ulepšaju svako jutro. I svako je bilo sve lepše od lepšeg. Od prve pobede protiv Malija u grupnoj fazi takmičenja do poslednje u polufinalu protiv istog protivnika.

Tako je grupa mladića učinila nešto skoro neverovatno – naterala je Srbiju da se konačno oseća dobro zbog fudbala. Toliko puta smo saginjali glavu, toliko smo besa iskaljivali na jadnim televizorima, toliko puta su komšije gledale na nas kao na „sumasišavše” zbog izliva ne tako prijatnih ljubavnih osećanja prema najbližoj rodbini nesrećnih fudbalera da smo i zaboravili kako izgleda uspeh. A onda su nas klinci podsetili kako to izgleda.

Pokazali su i potpuno drugačiji mentalitet, tako neuobičajen za naš fudbal. Napadali su tokom cele utakmice, bez obzira na to odakle protivnik dolazi. A znali su i da poštuju protivnika kojeg su prethodno porazili. Nisu napadno proslavljali pobede na kraju utakmice, već su to radili diskretno, tek kad se sklone od radoznalih pogleda, u svojoj svlačionici. Selektor Veljko Paunović ih je tako naučio ponašanju pravih pobednika – ljudskih, ne samo fudbalskih.

Čak i da u subotu ujutru, u tom finalu Svetskog prvenstva protiv Brazila izgube, Srbija nema za čim da žali. Za nas su oni pobednici, bez obzira na rezultat te utakmice.

Posle povratka u Srbiju i u godinama koje dolaze moraju još mnogo da uče. Kažu da se najbolje uči na greškama. Oni mudriji uče na tuđim, drugi na sopstvenim. Ako se odluče za mudrost, imaće od koga da nauče – od svojih starijih kolega reprezentativaca.