Ћирилица може нестати до 2050. године

Оно што је за неке Гуча наспрам Егзита, левица наспрам деснице, фолкери према рокерима, једном делу наших грађана је и ћирилица у односу на латиницу. У Србији чак постоје стереотипи о томе да писмо којим пишеш представља необориви доказ твог карактера. Ако пишеш ћирилицом – ниси кул и ниси космополита. А мора да си и против уласка Србије у ЕУ и да презиреш НАТО и НВО.

Подела на „ћирилични” и „латинични” део грађанства је у ствари подела на „прву” и „другу Србију”. Они који ових дана успаничено извештавају о акцији коју су покренуле „Политика” и „Вечерње новости”, а која се тиче додатних олакшица за штампу која „пише” ћирилицом, закључују да је реч о дискриминацији и истичу да су оба писма равноправна. Међутим, заборављају или можда не виде да је једно писмо ипак угрожено. А кад је реч о угроженима, све владе света улажу додатни напор да се такве врсте сачувају.

У прилог тези да је ћирилица у дефанзиви говори истраживање удружења „Ћирилица”, које каже да је ово писмо у јавном простору присутно мање од десет одсто. У преводу, имена фирми, кафића, бутика, ресторана у 90 одсто случајева исписана су латиницом.

Василије Клефтакис у свом раду „Затирање српске ћирилице – план или случај”, анализирајући све веће присуство латинице, прогнозира да ће наше службено писмо потпуно нестати око 2050. године. До овог резултата Клефтакис је дошао једноставним поређењем – у односу на 1946. годину, проценат ћириличних новина и часописа у 2011. смањио се више него двоструко – са близу 73 одсто, пао је на 30 процената.

– Да је којим случајем неко заспао 1916, а пробудио се ове године и погледао натписе око себе помислио би да смо и даље под Аустроугарском. Ћирилица се полако топи. Рецимо, писци све чешће своје књиге штампају на латиници и оне се, с обзиром на чињеницу да је реч о званичном писму Републике Хрватске, сврставају у део хрватске културне баштине. Дакле, по стандарду Унеска постајемо поткултура наших суседа. И замислите колики је то удар за Србе који живе у Вуковару и боре се за двојезичност – каже за „Политику“ Миодраг Којић, заменик председник удружења „Ћирилица“.

Наш саговорник негодује што појединци опстанак ћирилице политизују и на њу гледају као на непожељни пртљаг на путу у европску заједницу. Као деманти оваквих ставова, Којић наводи пример Бугарске која је на ћирилици постала део Европске уније и то писмо уткала чак и у фине нити евра. Наиме, на новчаници је бугарском ћирилицом написано – евро!

– Да ли се ми стидимо нашег писма и плашимо да признамо ко смо? Ако је у нацистичкој Немачкој очни лекар Вебер могао да докторира на тему „Азбуке света“ и закључи да је српска ћирилица најподесније писмо и да најмање замара очи, због чега је се ми данас одричемо? – пита се Којић уз опаску да су националне институције, а пре свега Српска академија наука и уметности, те које би морале да стану у одбрану свог писма.

Тренд потискивања ћирилице видљив је и када је реч о књигама. Проценат оних штампаних на ћирилици 1946. је био скоро 85 одсто, а 2011. тек 46,3 одсто. Несумњиво је да се издавачи радије одлучују да ћирилицу замене за латиницу.

Др Вук Вукићевић, генерални секретар Удружења издавача и књижара, управо сматра да је један од разлога због који се издавачи одлучују за латиницу тај што књигу објављену на том писму могу да продају и изван граница Србије.

– Штампање књиге на ћирилици ипак ограничава њену продају. Рецимо, наша искуства са сајма књига у Загребу показују да тамошње млађе генерације не знају да читају то писмо. Такође, у Босни и Херцеговини је лакше продати латиничну књигу. Мишљења сам да је латиница фаворизована из финансијских разлога, тј. зато што је познају како читаоци из Србије, тако и они у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини – каже Вукићевић.

Критичарима акције нашег листа и „Вечерњих новости” нарочито је засметало помињање да је штампање на ћирилици скупље од оног на латиници, како због софтверских трошкова, тако и због тога што азбука заузима 20 одсто више простора од абецеде.

И не само то. Ако неко пожели да пошаље ћирилични СМС платиће тродупло више, него да је куцао на латиници. Мобилни оператери правдају то објашњењем да је реч о „нестандардном писму”, иако Устав каже управо супротно. Због таквог третмана мобилних оператера према нашем писму ћириличне поруке су ретка појава и углавном се могу видети само два пута годишње – за Божић и Ускрс.

Један од ретких који и обичним данима држи до ћирилице у порукама јесте министар културе Иван Тасовац. И најстраственији обожаваоци латинице овде би морали да се сложе да уз нестандардни имиџ овог члана владе заиста најбоље паше и нестандардни СМС.