Јожа је био пробни возач

Најстарији власник возачке дозволе у републикама и покрајинама бивше СФРЈ био је Јосип Броз Тито, према анкети листа Мото ревија, стекавши ову легитимацију још 1912. године, у време када је био пробни возач фирме Аустро-Дајмлер у Бечком Новом Месту. О до сада готово неосветљеној страни Титовог живота, његовој склоности ка аутомобилима и о познавању ове области, као и о историји аутомобилизма у Југославији, говори опширна студија Мирослава Милутиновића „ Аутомобили и Јосип Броз Тито 1912–1980“ објављена у издању београдског „Службеног гласника“.

„Брат је позвао Јожу да се и он ту настани. Јожа је пристао, јер је у међувремену добио запослење у великој фабрици аутомобила Дајмлер у Бечком Новом Месту. Рад у фабрици аутомобила много је занимао Јожу. Он је чак постао пробни возач нових аутомобила. То су била велика кола, са спољне стране имала су кочнице. Јожа је седао у свака нова кола, обично са инжењером фабрике, возио их десетак километара, при чему би обојица слушала како ради мотор”, цитат је из дела Владимира Дедијера „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ из 1952. године наведен у Милутиновићевој књизи.

Пут од 1912. до доба када је као цењен државник примао стране делегације, или Софији Лорен показивао лепоте Бриона, пређен је километражом тада најбољих марки аутомобила света, који су ушли и у историју Југославије. У књизи је описано близу 85 возила: 13 застава, 12 кадилака, 11 мерцедес- бенца, 8 ЗИС-ева, 5 фордова, по 3 џипа, пакарда и фолксвагена, и по два бе-ем-веа, шевролета, фијата, хорха, линколна, опела, ролс-ројса, а по један бјуик, ДАФ, доџ, мајбах, ренџ ровер, као и других.

Како је на представљању овог издања у Музеју историје Југославије у Београду казао историчар Предраг Марковић, Тито је био државник који је знао да ужива, а и народ је уживао са њим не жалећи удобности једног политичара, за разлику од данашњег култа мучеништва који намеће актуелна политичка ситуација.

„Убрзо по доласку Јосипа Броза у Београд 25. октобра 1944, дотадашњи Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ реорганизује се у Гардијску бригаду. У саставу Гардијске бригаде оформљена је Специјална ауто-чета са специјалним возним парком, која ће од тада, па све до смрти Јосипа Броза 4. маја 1980. године искључиво за њега обезбеђивати друмски превоз у земљи, у свим његовим државничким функцијама, али и у иностранству, где програм и протокол посете предвиђају ангажовање наших возила. Лични возач и командир Специјалне ауто-чете је до 1951. године био Никола Прља, а затим до 1980. године Марко Агбаба (његов заменик био је Иван Кужник).

Јосип Броз млађи нагласио је да ова књига пружа увид у то да је Тито био љубитељ аутомобила, да се према њима пажљиво односио и да никоме од породице није поклањао аутомобиле које је добио, да је и сам волео да вози. Такође, Јосип Броз млађи напоменуо је да се у словеначком Техничком музеју налази петнаестак аутомобила које су му Меморијални центар „25. мај” и Војни музеј у Београду 1986. уговорно предали на привремено излагање, и да треба коначно покренути поступак за њихово враћање.

Аутор Мирослав Милутиновић приметио је да је Тито волео да се искраде од свакодневних обавеза и од обезбеђења и да се негде одвезе, а доказ за то је и цитат из књиге Титовог синовца Бранка Броза „Мој живот уз Тита”:

„Тито је у Ужичкој улици имао гаражу у којој је било неколико аутомобила. Једне недеље, рано ујутру, шетао се по дворишту и дошао до гараже. Питао ме: `Имаш ли кључ?` Кључ је био на једном месту где га је Никица Прља, његов шофер, оставио. Отворио сам гаражу. Тито је посматрао аутомобиле и онда се попео у један тркачки двосед. Упалио је мотор и истерао га из гараже. Рекао ми је да седнем поред њега да ме мало провоза. Почео је да вози мало напред, мало уназад, као да испробава возило, и онда затражио да се отворе улазна врата. Стражарима је рекао да не јављају никоме ништа. Изашао је у Ужичку улицу, кренуо према Дедињу, па Драјзеровом се спустио у Топчидер. Мени је рекао: `Имаш част да те вози врховни командант`.”

Возни парк Специјалне ауто-чете повремено је обнављан, а четири кадилака набављена су уочи Прве конференције шефова држава или влада несврстаних земаља, која је одржана почетком септембра 1961. године, а затим су коришћени за различите прилике. Када је крајем септембра 1964. године у посету Титу стигао етиопски цар Хајле Селасије, Броз га је сачекао на пулском аеродрому. „У Фажани чека јахта `Подгорка`, која их у пратњи два торпедна чамца превози до острва. По обиласку почасног строја гардијског морнаричког одреда, Броз је повео етиопског суверена до кадилака. `Изволите, ја ћу шофирати`, рекао је председник и одвезао цара до виле `Брионке`, у којој су биле смештане високе званице”, пише Милутиновић.

Тито је и поклањао аутомобиле угледним званицама, како се може сазнати из овог издања. Леониду Брежњеву, на пример, поклонио је приликом његове четврте посете Југославији 1976. године заставу 101 лукс, коју је према сведочењу Миодрага Зечевића из Београда, купио сопственим новцем. „Ратни плен, заробљен у мају 1945. године, аутомобил мерцедес-бенц 770К туренваген, који је Адолф Хитлер поклонио Анти Павелићу, поглавнику НДХ у фебруару 1942, маршал Тито поклонио је Стаљину. Аутомобил је сачуван и сада се налази у Москви”, сазнајемо из студије Мирослава Милутиновића.

Студија „Аутомобили и Јосип Броз Тито 1912–1980”, која је, како је истакао Братислав Петковић, дело страственог познаваоца детаља и проучаваоца обимнe историјске грађе, садржи и податке о томе како је Тито утицао на развој југословенске аутомобилске индустрије, као и аутомобилског спорта, али открива и непознате детаље о личности овог државника.