Бићу писац или ништа

Пре пет година, у фебруару, преминуо је угледни писац и академик Александар Тишма (1924–2003). Велики књижевник који је још у раној младости тако одлучно написао да жели да буде „писац или ништа”. Као младић опчињен прозом Достојевског и Пруста (Достојевски због вртлога патњи и гадости, а Пруст због истанчаности и густине дочараног живота), израшће у незаобилазно име наше литературе, чија су дела преведена на 20 језика.

Власник неколицине индекса, у Будимпешти ће уписати економију, у Загребу медицину, у Београду историју уметности, коначно ће дипломирати германистику на београдском Филозофском факултету. У новинарству ће се Тишма окушати од 1945. до 1949, када пише за „Слободну Далмацију” и „Борбу”, након чега долази у Матицу српску, прво као секретар редакције а потом као уредник, где ради све до пензионисања 1982. године.

Почиње да објављује поезију да би праву славу стекао својим романима. Да се определи за писање пресудна је била, како је говорио, неспособност за живот.

– Неспособност да учиним и што знам да би ми ваљало учинити. Неспособност да одлучим, неспособност да се успротивим, или да се прикључим. А онда је дошло познанство с књигом, које ми је открило свет у којем се може све чинити а да се не чини, осећати а да се од осећања не угине...

Та „неспособност за живот”, одређена тескоба, немир као да су се пренели и на Тишмине јунаке. Наиме, критичари код његових ликова примећују изражену црту неодлучности, на шта он одговара:

– Велика је дилема донети одлуку и примити одговорност. То је вероватно страх од тога да се интервенише у животу, страх да се он наруши, да се он силом скрене, јер скренути силом животни ток, то је страшна одговорност.

Управо та стешњеност за писца Мира Вуксановића путоказ је у средиште Тишмине метафизике. Значење речи „тишма” у речнику је бољка, тегоба, притисак и јагма, врева, жамор, гомила људи. „Таква је и Тишмина реченица у стисци, тескоби, невољи. Тако је и Тишма постао тишма. Тако се изједначило презиме са другом речју истог облика”, истакао је Вуксановић на научном скупу о Тишмином стваралаштву 2004, доказујући тиме тезу да је име, ипак, судбина.

Где се, питамо се, овај велики писац осећао као свој на своме: у поезији или у прозном ткању приче. Судећи према његовим изјавама, стихови су некако знали да „исклизну” из њега а да их није, како му се чинило, довољно „измесио”. У прозу је, пак, каже, више улагао и свака му се реченица одваљивала испод руке „тешко као земља”, али је стога имао утисак већег задовољства.

Наслови које је месио на плочи свог радног стола изгледају овако: поетске књиге „Насељени свет” и „Крчма”, књиге приповедака: „Кривице”, „Насиље”, „Повратак миру”, „Мртви угао”, „Школа безбожништва”. Шлаг на торти су романи: „За црном девојком”, „Књига о Бламу”, „Бегунци”, „Капо”, „Употреба човека”, „Широка врата”, „Вере и завере”, „Које волимо”, као и збирка путописа „Другде”.

А пишчев труд и рад крунишу награде: НИН-ова, Бранкова, Нолитова, Октобарска награда Новог Сада, „Карољ Сирман”, Андрићева... Поменимо и то да Сабране Тишмине интервјуе „Шта сам говорио” штампа „Прометеј” 1996, Тишмин „Дневник” 2002. издаје ИП Зорана Стојановића из Новог Сада, а 2006. Драшко Ређеп приређује „Антологију Тишма” („Прометеј”). Изабрана дела I-XII објављује „Просвета”.

У свом опусу овај писац најчешће се бавио ратном темом, осуђивао и радио оно што интелектуалац може – ако хоће. Због (не)прилика у земљи период 1992–1995 провео је у Француској, у чему су многи видели одлуку за „добровољним егзилом”. Био је, иначе, први наш писац добитник признања Витез националног реда Француске за заслуге у области хуманистичких вредности.

Погрому, геноциду, рату, изнова се враћао у романима, те је готово у сваком јавном наступу морао да се „брани” због чега је њиме толико опседнут. А на рат је гледао као на феномен, на апсурд људске природе, говорећи да сигурно о њему не би писао да га није лично доживео. У најпознатијем роману „Употреба човека”, за који је добио Нинову награду, описао је живот младе Јеврејке у логору током Другог светског рата, и касније у миру. Сам назив дела чинио се помало недореченим.

– „Употреба човека” није везана за одређено време. Она казује о томе да, хтели ми то или не, улазимо у односе који нас чине предметом, или ако то нисмо, онда су то други у односу на нас. Не постоје равноправни односи. У сваком односу између два човека неко служи некоме за нешто. Ту у најбољем случају онај који је знао да је служио барем није обманут. Најгоре је што већина нас не зна до које смо мере у служби туђих потреба и жеља – опомињао је писац.

Упозоравао је и на ону сурову идеолошку употребу и манипулацију људским бићем, не само у периоду Другог светског рата, већ и много доцније. Изјашњавао се као Југословен (отац Србин, мајка мађарска Јеврејка), а овако је описао судбину наше вишенационалне државе:

– Мислим да је грађански рат у Југославији био неизбежан јер су силе које су гурале у рат биле сувише јаке, и с обзиром на менталитет људи који је врло запаљив. Балкан је место где национални митови имају велику цену...

Другом приликом на исту тему каже: „Најбитније је да људи који чине Југославију не падну у грешку међусобног уништења. Европа је сада вољна да прими земље које су осиромашиле идући за утопијом. Према томе, довољно је да ми прихватимо учлањење у Европу. Да ли ћу ја као појединац, или неки други појединац, живети у тој Европи као члан једне мање државе, као што је садашња република, или ћу у тој Европи живети као припадник шире целине, као што је Југославија, није важно. Важно је да сачувамо чисте руке.”

На питање новинара да ли је то могуће, одговор је био: „То неће зависити само од нас. Могуће је, мада, нажалост није сигурно.”