Фауст српске транзиције

Главни јунак романа „А тако је добро почело“ („Лагуна“) Бранка Росића, новинара у заменика главног уредника магазина „Недељник“, маркетиншки је стручњак који у политичким кампањама осцилира између тајкуна и политичких првака „шминкајући“ стварност. „Котрља“ невероватне ствари, од пробисвета прави породичне људе, „открива“ тајне рачуне сумњивих приватизација противника, као и порочне детаље њихових приватности. Онда упознаје жену чији је животни мото: „Чим нешто започнеш треба да замислиш крај“, с њом проводи неколико дана у Њујорку, трошећи унапред новац „пословних партнера“, а затим тоне све дубље у круг обмана... Бранко Росић по образовању је машински инжењер, био је члан „Урбане гериле“, који је био један од првих панк бендова у Србији, и о чијем раду су писали, неки енглески фанзини, па чак и чувени НМЕ. „Новинарство ми је на почетку било нешто као хоби, а онда је постало хлеб који се све теже куса. Роман сам написао у налету инспирације, а не као материјализацију новинарске фрустрације“, каже Росић на почетку разговора за „Политику“.

Ваш јунак свесно се упушта у креирање лажи. Иако је свестан принципа на које је пристајао, која је цена коју плаћа за хедонизам?

Јунак мог романа Драган Ломић хедониста је са „ручном кочницом“, и зато плаћа цену, док прави хедонисти, а то су његови шефови и политички прваци, у ствари увек испливају. Можеш да не „зглајзнеш“ у данашњој Србији, па и у овом роману, само ако те не боли то што лажеш, ако имаш стврднуту каљугу уместо образа. А Ломић је ипак човек који се гнуша тога што ради, и у ствари тражи излаз из круга хедонизма, а налази га у неухватљивој девојци која је све оно што он није.

Ломић не повлачи баш „продуховљене“ потезе трошећи унапред новац за политичку кампању клијената за сопствени пут у Њујорк. Да ли је наслов романа иронична опаска у вези с његовим протраћеним талентом?

Он је као Фауст српске транзиције. А Мефисто су кредити, политичка и бизнис елита, дакле полуге моћи које опслужује, оно што му је омогућило новац и високу позицију у друштву. Због свега тога он се ипак осећа ниско. Добро је почело за главног јунака: брзо се у маркетиншком свету пробио до врха и почео да ради чак за светске брендове, а истовремено је и цењен колумниста. Али оно што је некима врхунац каријере, за њега  је таленат протраћен на погрешне ствари. Мој роман је као трилер, описује прљаве политичке кампање у Србији, друштвене прилике у Србији и у Европи, којима прети нови национализам оправдан надирућим таласом имиграната, али и љубавна прича главног јунака, која има нешто противтеже користољубљу и лажи. Јунак жели да верује да је девојка у коју се заљубио права, да уз њену помоћ обнови некадашње ставове, морал, принципе. Та љубав се на крају показује као самообмањујућа епизода, а он, као маркетиншки стручњак, као жртва свог маркетинга, од вољене особе прави рекламу.

Како се изборити за веће медијске слободе и објективније извештавање?

Последњих месеци доста се прича о медијским слободама и објективном извештавању. Учествовао сам на некој трибини на којој је један говорник рекао да је у социјализму владала цензура, а да сада присуствујемо слободи медија. Тада сам га упитао како објашњава чињеницу да нико не сме да пише против познатог тајкуна, јер ће онда ускратити рекламе за магазин, а од реклама новинарство претежно и живи. Ми у Србији присуствујемо само мутацијама цензура и неслобода. А што се тиче објективног извештавања мишљења сам да ће у скорој будућности и само извештавање постати ужасно и бесмислено. Данас редакције изгледају као фабрике трикотаже, а новинари су покретни диктафони на извршењу задатка. Некада смо знали имена свих дописника „Политике“ из света, а данас не знамо да набројимо ни пет имена београдских новинара свих дневних листова. Српско новинарство подразумева деперсонализацију медија, а то значи да све мање постаје битан ауторски текст. Зато је и типично питање у онлајн секторима редакција: „Колико си данас убацио вести?“ Новинарство има црну перспективу у Србији.

Једна рок или панк песма из осамдесетих имала је читав свет иза себе, богатство слојева од личне митологије до друштвеног подтекста. Ако је данас све другачије, у ком погледу је другачије?

Другачије је то што је све постало небитно или макар мање битно. Гомила информација ствара презасићеност, а знамо да презасићеност храном тера на спавање. Пре месец дана гледао сам документарац о Великој Британији из седамдесетих година 20. века, и када сам видео део у којем припадници ИРЕ с фантомкама и хеклерима регулишу саобраћај, ускликнуо сам: „Какво дивно време!“. Исто то сам узвикнуо и када је у документарцу приказан штрајк рудара, као и сукоби навијачких група. Сада је све мирније и освојене су слободе које су тековина и тих турбулентних седамдесетих. Али, ово је и време досаде и недостатка великих идеја. У Србији поред ороченог живота у кредитима живимо и онај орочен у митовима, који су нас довели до тога где и јесмо: преувеличаној прошлости и умањеној будућности.

Марина Вулићевић