Векови пропуштених прилика за обнову

Да ли је повратак изворном исламу по визији Исламске државе, спровођен мачем и Кураном у руци и пропраћен позивом муслиманима света да се придруже калифату, покушај реформације ислама на који се ретко ко усудио последњих 14 векова?

Или је ревизија, за коју су многи хришћански теолози сматрали да је неопходна исламу, толико радикална и милитантна да је неопходна контрареформација како би се повукла јасна разлика између мањинских џихадиста и стотина милиона муслимана који своју веру дефинишу као религију мира?

Ако су исламисти самопроглашеног калифа Абу Бакра ел Багдадија нечему допринели, онда је то актуелизовање питања да ли је због унутрашње радикализације ислам дошао до тачке на којој му је неопходна унутрашња реформација. „Мој народ је осуђен да се подели на 73 фракције од којих ће све, сем једне, завршити у паклу”, тврди се да је једном рекао пророк Мухамед.

--------------------------------------------------------------------------

Ко ће завршити у рају? Исламска држава, као и многе друге екстремне секте које су се појављивале током исламске историје, уверена је да је она та. На другима је да муслимане и свет у то разувере.

Давно је прохујала златна ера исламских друштава која су некада предњачила у науци, филозофији, историји, медицини, географији, астрономији. Маварска и сафавидска империја, фатимидски и абасидски калифати или Османска царевина лагано су нестајали претварајући се у колоније хришћанског света који је почео да доминира својим материјалним прогресом.

Док су учење и научна радозналост потискивали верске догме или сујеверје, ислам је пропустио ренесансу. Потом је пропустио реформацију и еру просветитељства коју је Европа искористила да разбија табуе, либерализује живот и уздрма моћ клера. Индустријска револуција у 18. веку заобишла је свет ислама, а драматичне научне и технолошке иновације исто су учиниле два века касније. Ислам није регистровао интелектуалне покрете чије су магнитуде извукле Европу из средњовековне таме.

Већина муслимана данас живи у конзервативним краљевинама или ауторитарним републикама у којима имају ограничена права и још ограниченију улогу у јавном животу. У некима су, истина, отворени процеси прогреса и утирања пута људским правима, али то је резултат њихове вестернизације а не унутрашње обнове. Милиони су притиснути бедом, повлашћени живе екстраваганцу 1001. ноћи.

Резултат је све радикалнији отпор унутрашњој корозији исламских друштава и споља наметнутим вредностима која их чине све мање исламским а све више фанатизованим на начин који је антитеза ислама.

Пут који је ислам следио и кризе кроз које је пролазио носе ехо европске прошлости. Оно што је у муслиманском свету почело као сасвим обична конфронтација између исламизма и секуларизма, претворило се у комплексну борбу којом доминира питање ко је, или шта, носилац суверенитета у друштву.

Традиционални дервишки плес (Фото Ројтерс)

Исламисти тврде да то мора да буде шарија, подразумевајући да исламско законодавство потиче из светих текстова религије: директних откровења које је Алах дао пророку Мухамеду а он их забележио у Курану, као и пророкових казивања, адета. Секуларисти кажу да закони морају да потичу од човека и искуства, не из вере.

Секуларизам је на Блиски исток стигао са европским колонизаторима. Док га је део елите прихватао, муслиманима је био веома стран. У првој половини 20. века расло је уверење да је немогуће живети као достојанствени муслиман под секуларном влашћу. Исламисти постају све радикалнији у захтеву за повратак шарије. Од пораза секуларног Египта у рату са Израелом 1967. године, преко исламске револуције у Ирану 1979. па до првог Заливског рата 1990. и арапског пролећа 2011, догађаји иду наруку исламистима.

Милитантни ислам, као нуспродукт политичке регресије и опште стагнације, ако не и назадовања исламског света, директно утиче да се сада појављују захтеви за унутрашњу реформу ислама као кључне детерминанте свеколиког живота 1,6 милијарди муслимана. Колико је то реално?

Када је Пакистанац Абдус Салам 1979. добио Нобелову награду за физику, понудио је тадашњем лидеру генералу Зији ул Хаку да износ награде донира за оснивање центра за развој науке у Пакистану – под условом да влада обезбеди остатак средстава.

Одговор који је добио тек други муслиман нобеловац (први је био египатски председник Анвар ел Садат за мир) био више је него илустративан. Влада ће дати исто онолико колико даје Салам. Физичар је узвратио писмом: невероватно је да влада која предводи 150 милиона људи не може да уложи више од једног научника.

Генерал никад није одговорио. Центар за теоретску физику који носи Саламово име касније је подигнут у Трсту.

Да ли је онда исламска ренесанса уопште могућа?

Садашњи турски председник Реџеп Тајип Ердоган међу првима је покушао да ислам споји са демократијом по концепту европских демохришћана. Показало се да утицај ислама расте на рачун демократских слобода, да води султанској аутократији.

Због претњи ислама у погубној интерпретацији Исламске државе, као један од кандидата за реформатора јавио се ове године и египатски председник Абдел Фатах ел Сиси позивајући имаме на „религиозну револуцију” како би се спречило насиље екстремиста. Имајући у виду његову блискост са шеицима Ал Азхара, каирског универзитета који је највиши ауторитет сунитског ислама, Сисијева амбиција могла би да има позитиван одјек без обзира на ауторитарност позивара.

--------------------------------------------------------------------------

Утопијска Скандинавија на Еуфрату

„Обични муслимани спремни су за промену”, закључује у својој последњој књизи „Јеретик” Ајан Хирси Али, Сомалка која је отворила зажарену дебату на тему која је вековни табу. „Без фундаменталних промена неких од кључних концепата ислама нећемо решити горући и растући глобални проблем политичког насиља које се врши у име религије.”

Тешко је, међутим, очекивати да Хирси Али може озбиљније да утиче на матицу исламске мисли. У Холандији је радила на филму који критикује положај жена у исламу. Редитељ Тео ван Гог је због тога убијен. Она је одређена као следећа, па се преселила у САД, где се одрекла ислама, а религију описује као „деструктиван, нихилистички култ смрти”. „Ислам није религија мира”, а „Куран је само књига”, провокативно тврди Хирси Али. Њена теза је радикална: исламско насиље не потиче од социјалних, економских или политичких околности, или теолошке грешке, већ је садржано у темељима исламске вере.

Поредећи ислам са зградом, она предлаже да се фасада сачува, али да се изврше обимне промене ентеријера, укључујући и стављање секуларних закона изнад шарије – исламског законодавства које темеље налази у Курану, адетима (казивању и животу пророка Мухамеда) и другим облицима исламског права. Хирси Али верује да би Куран требало да буде отворен за различите интерпретације и дебату међу муслиманима.

Хирси Али провокативно добија публицитет на Западу, али огромна већина исламских теолога овакво тумачење сматра барем толико јеретичким као и оно којим сунитски припадници Исламске државе правдају брутална погубљења „неверника” и шиитских „јеретика”, уништавање споменика других цивилизација као борбу против „идолатрије”.

Експерти кажу да је проблем с којим су данас суочени ортодоксни верски ауторитети муслиманског света веома сличан ономе с којима се суочавала Римокатоличка црква у 16. веку: духа који је изашао из боце тешко је вратити.

Показује се да исти импулси који су Мартина Лутера навели да прогласи примат библијског текста над католичком доктрином дуго функционишу и у исламу. Још у 13. веку исламски мислилац Ибн Тајмија је говорио да је најбољи начин упознавања Бога изучавање праксе „салафа”, прве три генерације муслимана после Пророкове смрти. Попут Лутера, проглашен je за јеретика.

Уосталом, зар исламска реформација није била оно што је крајем 18. века у земљи Хиџаза, садашње Саудијске Арабије, понудио учитељ ислама по имену Мухамед Абдул Вахаб? Изградио је ригидну интерпретацију вере очишћену од иновација, доктрину која је данас у темељу Исламске државе.

Није случајно да исламисти под црним барјаком на коме је исписана муслиманска изјава вере шире калифат, хришћанима намећу порезе о којима говори Куран, руше споменичке идоле, откидају руке лоповима, каменују прељубнице, убијају хомосексуалце, жене поражених продају у робље.

Уверени су да раде исто оно чему су се први муслимани дивили. Милитанти сматрају да је довољно да себе виде као прве „салафе” благосиљане од Алаха. Зато се сматрају квалификованим за обнову калифата.

Ел Багдади, лидер Исламске државе (Фото Ројтерс)

Њихова врста понашања несумњиво није синоним ислама, али свакако је инспирисана верским учењем, као и у временима Лутерове реформације. У савременом исламу, као и у хришћанству током реформације, шири се спектар верника који доносе неочекиване и нежељене ефекте.

Можда су у праву они који сматрају да исламу није неопходна реформација, који упозоравају да би реформатори морали озбиљно да размисле када трагају за „муслиманским Лутером”.

Лутерових 95 теза које је 1571. окачио на цркву у Витенбергу нису се само тицале критика злоупотреба Католичке цркве. Он је такође тражио да се побију „луди пси”, како је описивао немачке сељаке који су се бунили против феудалних господара. О Јеврејима је говорио као о „ђавољем народу”, позивао на рушење њихових кућа и синагога, чиме је ударио темеље немачког антисемитизма.

Протестантска реформација увела је Европу у серију крвавих ратова, од Француске и Холандије до Енглеске и Шкотске. Процењује се да је близу 40 одсто Немаца страдало у 30-годишњем рату.

Блиски и средњи исток већ су захваћени таласом секташких сукоба у којима је религија најмоћније оружје јер је у стању да мобилише и контролише армије младих људи спремних да умру за веру. Токсично загађење разбукталог конфликта сунита и шиита контаминираће регион још годинама.

Зар у таквим околностима муслиманима нудити реформацију као решење? Не делује привлачно када данас Запад од муслимана очекује „исламског Лутера”. Било би игнорантски, чак и опасно покровитељски, покушавати да се хришћанска историја нуди као модел исламском свету.

Што не значи да исламу није потребна унутрашња дебата јер не сме да допусти да се његова религиозна доктрина „реформише” тако што се под плаштом повратка „изворном исламу” пласира и силом намеће тумачење религије које је супротно жељама огромне већине исламских верника а по свету призива исламофобију.

Ако боље размислимо, Исламска држава је покушај реформације и „прочишћења”. Може да звучи провокативно, али ако неко данас исламу жели оно што је Лутер направио католичанству, онда је то самопроглашени калиф Абу Бакр ел Багдади.

То што се не ствара толерантније, плуралистичко друштво, што уместо Скандинавије на Еуфрату имамо краљевину Саудијску Арабију, значи да фактички постоји потреба за „контрареформацијом” ислама која се своди на критику и ограђивање од Исламске државе која се, правдајући своје потезе, позива на Куран и веровесникове изјаве.

Не треба потценити размимоилажења унутар исламског света око степена којим вера треба да обликује законе, институције и функционисање друштва. Та унутрашња преиспитивања, која су у току, каткад веома конфликтна.

Пошто се Исламска држава категорише као феномен удаљен од ислама, неопходан је манифест који снажно потврђује неспојиве разлике. Уосталом, ислам је, попут хришћанства, више од суме својих текстова.