Многа сам дела превео за фиоку

Питање које ми постављате тешко је зато што многе ствари  играју улогу: језик са кога се преводи  на француски, уредник, уговор, начин плаћања. Цене варирају у зависности од статуса преводиоца – да ли је у питању преводилац који ради за издавачку кућу или слободни преводилац који предлаже текст издавачу, што је мој случај – језика, тежине текста који се преводи, рока за предају превода. У време опсаде Сарајева, 1992. године, за превод „Златиног дневника“ понудили су ми 30 одсто већу тарифу од уобичајене уколико предам текст за 15 дана!

Пошто више не преводим са других језика осим са српскохрватског, односно данас српског, не могу да вам кажем како је то са другим језицима.

Основна цена је око 20 евра по страници од 1.500 карактера (то зависи од издавача), што значи да реченица: „Зовем се Ален Капон“, има двадесет карактера, укључујући и размаке међу речима.  Али други издавачи сматрају да размаци између речи нису карактери и да исти текст има 17 карактера. То се зове информатичко бројање. АТЛФ (Асоцијација књижевних преводилаца Француске) саветује у овом случају да се тражи повећање тарифе за око 30 одсто, што издавачи најчешће одбијају.

Ту је и случај „малих“ издавача који, већином, немају финансијска средства и који обично на почетку кажу да ће „урадити шта могу“ (то је случај са једним од мојих превода који ће изаћи у септембру). Избор остаје на преводиоцу да пристане или не, да пристане како би текст до кога му је стало био објављен, упркос томе што је његов рад слабо плаћен, или да се обрати другим издавачима без гаранције да ће прихватити текст.

Лично сам прихватио у неким случајевима, када се радило о малим часописима који „животаре“, али који су нудили примерак преводиоцу и аутору. Одбио сам када ми је, на пример, уредник саопштио да неће платити ни превод ни аутора. Када сам тражио да плате аутора, узимајући у обзир околности  – био је то период санкција против Србије и сматрао сам да би му нешто новца, који бу му лично предао у Београду приликом Сусрета преводилаца, добродошло, поново су ме одбили и текст никада није објављен.

Мој пријатељ Коста Димитријевић, бивши новинар Политике, поверио ми се једном да је понекад писао за фиоку када својевремено није успевао да нађе издавача. Ако сам до сада превео више од 30 књига са српскохрватског и српског, један број сам превео и за фиоку.

Мало француских преводилаца живи од превођења. У пензији сам, али сам се бавио превођењем у исто време радећи као професор енглеског језика у средњој школи. Као што је рекао колега на фестивалу у Коњаку (у Шаранту), где сам представио књижевност Балкана, превођење обогаћује, али то је пре свега лично богаћење. Једном сам прецизно забележио време (по сатима) које сам провео преводећи, чини ми се, једну књигу Светислава Басаре, а потом сам поделио суму коју сам добио за превод са бројем часова... Закључак је јасан: превод се не исплати. Али, као што каже пословица, „Када волимо не бројимо“. Настављам да се бавим превођењем са увек истим задовољством.

Преводилац

Ален Капон

----------------------------------

РЕАГОВАЊЕ

У случају Гаталице прекршена правила конкурса

„Велики рат“ није требало да добије 8.000 евра на конкурсу из 2015. године за превод на енглески језик, јер је књига преведена, објављена и промовисана новембра 2014. године у Амбасади Србије у Лондону

Милош Константиновић, председник Комисије Министарства културе Србије за подршку финансирању превода књига не говори истину када каже да моја књига „Леди Пеџет и њени Срби“ (Плави јахач) – „Није добила подршку јер се не финансира историографија“. У протекле две године, истине ради, иста комисија на челу са Константиновићем, подржала је десетак историографских књига.

 Правила сваког конкурса, требало би да важе за све учеснике конкурса. И нема привилегованих!!! Александар Гаталица, са књигом „Велики рат“, две године је привилегован, добио је новац – мимо правила конкурса!!! За превод његове књиге на француски и енглески језик о трошку пореских обвезника.

    Не памтим да је неко у последњих десет година добио финансијску подршку Министарства културе Србије од 17.600 евра, за превод књиге од 495 страница, као Александар Гаталица за „Велики рат“ 2014. за превод на француски језик. Могуће је да толико кошта целокупно издање ове књиге код француске куће „Белфон“ (превод, штампа, уређивање, дизајн, лектура, коректура, ауторски хонорар), али то није предмет конкурса! Предмет конкурса је – само превођење на неки од страних језика!? За само превођење, та цифра је превисока, за тај новац могу да се преведу бар три књиге.

Константиновић покушава да сакрије од јавности да књига Александра Гаталице „Велики рат“ – није требало да добије 8.000 евра на конкурсу из 2015. године за превод на енглески језик. Књига није требало да буде ни прихваћена на том конкурсу, јер је у издавачкој кући „Истрос бук“ из Лондона, преведена, објављена и промовисана у новембра 2014. године у Амбасади Србије и Британској библиотеци у Лондону. Тим чином су, такође, прекршена правила конкурса... Конкурс се односи само на преводе из 2015. године!

 Сматрам да су и други чланови комисије из 2014. и 2015. одговорни за овај чин и треба да одговарају и поднесу оставку! Као и државни чиновници, Младен Весковић и помоћница министра културе Ана Вучетић који су у име Министарства парафирали ова решења, а министар Иван Тасовац потписао. Чланови комисије били су и Владислава Гордић Петковић, Војислав Карановић, Ивана Николић и Михајло Пантић. Професор Пантић, две године је у конфликту интереса, обе године потписује да се по две његове књиге (четири књиге) преведу на неки од страних језика. Као председник Управног одбора Народне библиотеке Србије, на конкурсу из 2015, одлучује да се преведу три књиге директора те библиотеке, Ласла Блашковића. Као функционер Пен клуба Србије, гласа 2014. да се три књиге чувене списатељице Виде Огњеновић објаве на неки од страних језика о трошку пореских обвезника. Гордићка је такође у конфликту интереса, одлучује о књигама свог супруга. Војислав Карановић гласа сам за себе. Уз све уважавање Боре Ћосића, који живи и ради у Немачкој, сиромашна Србија плаћа преводе његових књига на немачки језик!?

Новинар и издавач

Наташа Марковић