Истине и неистине

У личној полемици са Милошем Константиновићем, председником Комисије за суфинансирање превода Министарства културе, за кога је та полемика окончана, Наташа Марковић износи неистине о Удружењу књижевних преводилаца Србије, институцији која с том полемиком нема никакве везе.

Тврдњом да је Удружење књижевних преводилаца Србије (УКПС) једна од институција која две године узастопце, 2014. и 2015, добија највеће донације од Министарства културе на конкурсу за књижевне манифестације и награде – „то су милиони, за коју активност, само за доделу преводилачких награда...”– Наташа Марковић је довела у питање истинитост свега што је до сада у тој полемици писала, јер очито није износила проверене чињенице.

Удружење књижевних преводилаца Србије је на том конкурсу у последње две године од Министарства културе добило 600.000 дин. за организовање међународних Београдских преводилачких сусрета и 500.000 за четири награде: три награде „Милош Н. Ђурић”, за поезију, прозу и есејистику и Награду за животно дело.

Међународни Београдски преводилачки сусрети одржавају се већ четрдесет година! На тај скуп о свом трошку допутујечетрдесетак преводилаца, међу којима и преводиоци наше књижевности на стране језике. Њима је то прилика да се упознају с новим делима, да размене искуства и да се, посредством изузетно успешних округлих столова,сретну са својим писцима – Давидом Албахаријем, Драганом Великићем, Видом Огњеновић, Гораном Петровићем... Издавачи присуствују тим догађањима, али не и Наташа Марковић којој би то била прилика да нађе преводиоце за своју књигу.

У оквиру тих Сусрета Српски ПЕН центар (не Пен клуб Србије, то је непостојећа институција!) додељује награду најбољем преводиоцу наше књижевности за ширење наше културе у свету (Чарлсу Симићу,Золтану Чуки, Данути Ћирлић, Жели Георгијевој, Лариси Савељевој, Мирјани и Клаусу Витман, и многим другим...)

За одржавање те петодневне манифестације, средства која Удружење добија од Министарства културе (600.000 дин.) чине 50 одсто укупних трошкова.

Награда Удружења за животно дело иде у руке ветеранима превођења: Бранимиру Живојиновићу, Николи Бертолину, Радивоју Константиновићу, Олги Кострешевић, Радмили Шалабалић... Награда „Милош Н. Ђурић”, основана 1968. год. од првог добитника Велимира Живојиновића Масуке до прошлогодишњег Марјанце Пакиж за превод Вергилијевих Енеида (књиге која је била у најужем избору за Награду града Београда),већ готово педесет година скреће пажњу јавности на најбоље преводе са свих светских језика на српски. За њу издавачка кућа Наташе Марковић годинама уредно конкурише.

Сума од 500.000 динара за четири награде подразумева: износ награде добитницима, израду повеља и плакета са ликом Милоша Ђурића, рад жирија, оглашавање, организацију свечаности...

Остале награде којима је Удружење покровитељ: „Михаило Ђорђевић”, „Др Јован Максимовић”, „Александар И. Спасић” и „Радоје Татић”  финансирају се из породичних фондова.

Толико о „милионима”, а о осталим активностима: књижевно-преводилачким трибинама, издавању публикација, Мостовима, јединим преводилачким часописом који излази већ четрдесет година, добро знају они који прате рад Удружења.

Узгред, УКПС у последње две године добија мање средстава од Министарства културе него неких ранијих година када је било у могућности да учествује на међународним скуповима. Али, и поред скромних средстава наставиће своје активности и, колико је у могућности, штитиће интересе књижевних преводилаца, нарочито од оних издавача који не вреднују њихов рад, а на ком опстају њихове издавачке куће.

Циљ овог јављања није улажење у нове полемике с Наташом Марковић, већ оповргавање неистина које руше углед Удружења књижевних преводилаца Србије.

Књижевни преводилац

Секретар УКПС