Istine i neistine

U ličnoj polemici sa Milošem Konstantinovićem, predsednikom Komisije za sufinansiranje prevoda Ministarstva kulture, za koga je ta polemika okončana, Nataša Marković iznosi neistine o Udruženju književnih prevodilaca Srbije, instituciji koja s tom polemikom nema nikakve veze.

Tvrdnjom da je Udruženje književnih prevodilaca Srbije (UKPS) jedna od institucija koja dve godine uzastopce, 2014. i 2015, dobija najveće donacije od Ministarstva kulture na konkursu za književne manifestacije i nagrade – „to su milioni, za koju aktivnost, samo za dodelu prevodilačkih nagrada...”– Nataša Marković je dovela u pitanje istinitost svega što je do sada u toj polemici pisala, jer očito nije iznosila proverene činjenice.

Udruženje književnih prevodilaca Srbije je na tom konkursu u poslednje dve godine od Ministarstva kulture dobilo 600.000 din. za organizovanje međunarodnih Beogradskih prevodilačkih susreta i 500.000 za četiri nagrade: tri nagrade „Miloš N. Đurić”, za poeziju, prozu i esejistiku i Nagradu za životno delo.

Međunarodni Beogradski prevodilački susreti održavaju se već četrdeset godina! Na taj skup o svom trošku doputuječetrdesetak prevodilaca, među kojima i prevodioci naše književnosti na strane jezike. Njima je to prilika da se upoznaju s novim delima, da razmene iskustva i da se, posredstvom izuzetno uspešnih okruglih stolova,sretnu sa svojim piscima – Davidom Albaharijem, Draganom Velikićem, Vidom Ognjenović, Goranom Petrovićem... Izdavači prisustvuju tim događanjima, ali ne i Nataša Marković kojoj bi to bila prilika da nađe prevodioce za svoju knjigu.

U okviru tih Susreta Srpski PEN centar (ne Pen klub Srbije, to je nepostojeća institucija!) dodeljuje nagradu najboljem prevodiocu naše književnosti za širenje naše kulture u svetu (Čarlsu Simiću,Zoltanu Čuki, Danuti Ćirlić, Želi Georgijevoj, Larisi Saveljevoj, Mirjani i Klausu Vitman, i mnogim drugim...)

Za održavanje te petodnevne manifestacije, sredstva koja Udruženje dobija od Ministarstva kulture (600.000 din.) čine 50 odsto ukupnih troškova.

Nagrada Udruženja za životno delo ide u ruke veteranima prevođenja: Branimiru Živojinoviću, Nikoli Bertolinu, Radivoju Konstantinoviću, Olgi Kostrešević, Radmili Šalabalić... Nagrada „Miloš N. Đurić”, osnovana 1968. god. od prvog dobitnika Velimira Živojinovića Masuke do prošlogodišnjeg Marjance Pakiž za prevod Vergilijevih Eneida (knjige koja je bila u najužem izboru za Nagradu grada Beograda),već gotovo pedeset godina skreće pažnju javnosti na najbolje prevode sa svih svetskih jezika na srpski. Za nju izdavačka kuća Nataše Marković godinama uredno konkuriše.

Suma od 500.000 dinara za četiri nagrade podrazumeva: iznos nagrade dobitnicima, izradu povelja i plaketa sa likom Miloša Đurića, rad žirija, oglašavanje, organizaciju svečanosti...

Ostale nagrade kojima je Udruženje pokrovitelj: „Mihailo Đorđević”, „Dr Jovan Maksimović”, „Aleksandar I. Spasić” i „Radoje Tatić”  finansiraju se iz porodičnih fondova.

Toliko o „milionima”, a o ostalim aktivnostima: književno-prevodilačkim tribinama, izdavanju publikacija, Mostovima, jedinim prevodilačkim časopisom koji izlazi već četrdeset godina, dobro znaju oni koji prate rad Udruženja.

Uzgred, UKPS u poslednje dve godine dobija manje sredstava od Ministarstva kulture nego nekih ranijih godina kada je bilo u mogućnosti da učestvuje na međunarodnim skupovima. Ali, i pored skromnih sredstava nastaviće svoje aktivnosti i, koliko je u mogućnosti, štitiće interese književnih prevodilaca, naročito od onih izdavača koji ne vrednuju njihov rad, a na kom opstaju njihove izdavačke kuće.

Cilj ovog javljanja nije ulaženje u nove polemike s Natašom Marković, već opovrgavanje neistina koje ruše ugled Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Književni prevodilac

Sekretar UKPS