Зуроф

И шта ћемо сад? Ко ће се први бацити каменом на чувеног ловца на нацисте Ефраима Зурофа због изјаве о Сребреници? Ко ће га назвати порицатељем геноцида због тога што је јуче у нашем листу  поновио да се у Сребреници није догодио геноцид? Зуроф, дабоме, не мора да страхује од последица такве своје изјаве, али српски званичници немају такву привилегију. Њима се спочитава да ударају у ратне бубњеве и да не желе да се суоче са прошлошћу, и онда када су уверени да само бране интересе своје земље.

Тако смо овог викенда имали прилику да на једном страшном и опомињућем месту видимо како се комеморација жртвама сребреничког масакра претвара у страшно и опомињуће урлање масе која позива на убиство српског премијера Александра Вучића. Има оних који верују да су каменовани Вучић и Србија, као порицатељи геноцида, добили оно што су тражили. Поучавају нас даље заступници таквог става да је председнику српске владе враћено мило за драго јер је у Поточарима представљао земљу чији су се највиши званичници залагали да у Савету безбедности Уједињених нација не буде усвојена резолуција Велике Британије о Сребреници која забрањује порицање геноцида у овом босанском градићу.

Хајде да се пре него што бацимо камен једни на друге, задржимо мало на предлогу британске резолуције. Она се ослањала на пресуду Међународног суда правде у Хагу Радославу Крстићу који је осуђен за геноцид у Сребреници. Шта је требало да урадимо? Да кажемо – у реду је, прихватамо и ми, као непогрешиву догму,пресуду хашког суда да се у Сребреници догодио геноцид. А шта ћемо онда са „Олујом“? Јер, исти тај суд пресудио је да у случају ове војне акције није било етничког чишћења, па ни удруженог злочиначког подухвата. Ако већ не сумњамо у истину хашких пресуда да ли то значи да треба да се придружимо војној паради у Хрватској? Јер, етничког чишћења није било, само одбране своје земље. И, мирна Босна. 

Поточари су 11.јула показали да је покушај странаца да на себе преузму улогу помиритеља Срба и Бошњака тако што ће хашке пресуде прогласити непорецивом догмом, лажна мировна мисија која је само подигла тензије. Муслимани су повикали: „Алаху акбар“, а Срби су почели да на фејсбуку каче слике муџахедина са одсеченим српским главама. Усијале су се страсти што не желе ни мајке Сребренице, ни мајке Братунца, ни било које друге мајке. 

Пре питања: да ли се у Сребреници догодио геноцид, требало би да поставимо једно друго питање: можемо ли да погледамо једни друге у очи? Без страних посредника, мировних мисионара, међународних тужилаца. Само ми. Бошњаци и Срби.