Zurof

I šta ćemo sad? Ko će se prvi baciti kamenom na čuvenog lovca na naciste Efraima Zurofa zbog izjave o Srebrenici? Ko će ga nazvati poricateljem genocida zbog toga što je juče u našem listu  ponovio da se u Srebrenici nije dogodio genocid? Zurof, dabome, ne mora da strahuje od posledica takve svoje izjave, ali srpski zvaničnici nemaju takvu privilegiju. Njima se spočitava da udaraju u ratne bubnjeve i da ne žele da se suoče sa prošlošću, i onda kada su uvereni da samo brane interese svoje zemlje.

Tako smo ovog vikenda imali priliku da na jednom strašnom i opominjućem mestu vidimo kako se komemoracija žrtvama srebreničkog masakra pretvara u strašno i opominjuće urlanje mase koja poziva na ubistvo srpskog premijera Aleksandra Vučića. Ima onih koji veruju da su kamenovani Vučić i Srbija, kao poricatelji genocida, dobili ono što su tražili. Poučavaju nas dalje zastupnici takvog stava da je predsedniku srpske vlade vraćeno milo za drago jer je u Potočarima predstavljao zemlju čiji su se najviši zvaničnici zalagali da u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija ne bude usvojena rezolucija Velike Britanije o Srebrenici koja zabranjuje poricanje genocida u ovom bosanskom gradiću.

Hajde da se pre nego što bacimo kamen jedni na druge, zadržimo malo na predlogu britanske rezolucije. Ona se oslanjala na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu Radoslavu Krstiću koji je osuđen za genocid u Srebrenici. Šta je trebalo da uradimo? Da kažemo – u redu je, prihvatamo i mi, kao nepogrešivu dogmu,presudu haškog suda da se u Srebrenici dogodio genocid. A šta ćemo onda sa „Olujom“? Jer, isti taj sud presudio je da u slučaju ove vojne akcije nije bilo etničkog čišćenja, pa ni udruženog zločinačkog poduhvata. Ako već ne sumnjamo u istinu haških presuda da li to znači da treba da se pridružimo vojnoj paradi u Hrvatskoj? Jer, etničkog čišćenja nije bilo, samo odbrane svoje zemlje. I, mirna Bosna. 

Potočari su 11.jula pokazali da je pokušaj stranaca da na sebe preuzmu ulogu pomiritelja Srba i Bošnjaka tako što će haške presude proglasiti neporecivom dogmom, lažna mirovna misija koja je samo podigla tenzije. Muslimani su povikali: „Alahu akbar“, a Srbi su počeli da na fejsbuku kače slike mudžahedina sa odsečenim srpskim glavama. Usijale su se strasti što ne žele ni majke Srebrenice, ni majke Bratunca, ni bilo koje druge majke. 

Pre pitanja: da li se u Srebrenici dogodio genocid, trebalo bi da postavimo jedno drugo pitanje: možemo li da pogledamo jedni druge u oči? Bez stranih posrednika, mirovnih misionara, međunarodnih tužilaca. Samo mi. Bošnjaci i Srbi.