Магија сећања

Представе о култури једног насеља, једног краја, важан су елеменат његове историје, његовог трајања кроз време, тврде историчари и социолози. Петровац на Млави је за варошицу проглашен указом кнеза Милана Обреновића 14. маја 1873, а средином 19. века је добио садашњи назив. Тако је ова варош у Браничевском округу ступила на цивилизацијски пут развоја и напретка – и о томе лепо говори велика двојезична монографија, објављена 2007. године, у исто време када је објављена и једна друга књига, „Предели сећања” (издавач „Српска књига” из Руме), коју је приредила Петровчанка Зорка Кнежевић, а која је била повод да се у предвечерје првог фебруарског дана ове године у сали гимназије окупи само део познатих књижевника, новинара, уметника, истраживача који су током последњих четрдесетак година формирали своје представе о култури и људима овог лепог малог града у Србији.

На окупу су били, поред домаћина, председника општине Радише Драгојевића, управника Народне библиотеке „Ђура Јакшић” Данила Радојковића, легендарног гимназијског професора Бранка Лазића и ауторке књиге Зорке Кнежевић, познати књижевници Љубивоје Ршумовић и Радомир Андрић, оперски певачи Милка Стојановић и Живан Сарамандић, Косара Балабановић, водитељка познате емисије „Знање-имање”, др Вида Парезановић, лекар и својевремено координаторка Југословенског програма заштите и подршке дојењу, др Милош Немањић, социолог културе и дугогодишњи истраживач културних процеса у Србији, као и Мирјана Мајсторовић, кћерка Стевана Мајсторовића, и Зорка Мирковић, супруга покојног Чеде Мирковића.

(/slika2)Магија сећања све нас је вратила у шездесете и седамдесете године 20. века, а сећања, како лепо рече Зорка Кнежевић у уводу за наведену књигу, живе у човеку као иконе. Сећања и представе свих тих људи који су у временском распону од раних шездесетих до позних деведесетих година 20. века боравили разним поводима, пре свега у некој културној мисији, у Петровцу на Млави, обједињени у овој књизи провлаче се као црвена нит која у времену повезује тачке стварања културног идентитета овог града. Искреност, сугестивност и снага ових сећања и убедљивост представа о култури која доминира у њима наводе нас да и о завичајности почнемо да размишљамо нешто другачије од уобичајеног начина. Културолошко значење постаје све изразитије и значајније. У мери у којој је себе уложио у неки културни подухват, без обзира где се он остваривао, човек постаје део те средине где се то дешавало. Бројни примери из овде сабраних сећања и представа то убедљиво показују.

Све је почело, ако тако може да се каже, једним истраживањем о месту и улози сеоских домова културе у четири општине Србије, од којих је једна била и Петровац на Млави. У лето 1965. др Стеван Мајсторовић, угледни новинар и публициста, потоњи оснивач Завода за проучавање културног развитка у Београду, предводио је радну групу за изучавање културног развоја КПЗ Србије, у којој је био и аутор ових редова као асистент-приправник Социолошког института, која је у овој општини проучавала домове културе у сеоским насељима Каменово, Лесковац, Ждрело и Шетоње. У то време сам град је имао близу 6.000 становника, а цела општина нешто мање од 60.000 житеља. Од тада, могло би се рећи у континуитету, Петровац, и још на Млави, како је духовито насловио свој прилог познати новинар и уредник у Другом програму Радио Београда, Милош Јевтић, крупним корацима корача на путу свог културног развоја.

Зорка Кнежевић је, додаје овај културни посленик и дугогодишњи секретар Савеза аматера Србије, у то време, шездесетих и седамдесетих година, успела да Петровац убедљиво уведе у културну географију Србије. Стеван Мајсторовић је 1972. као директор Завода за проучавање културног развитка и председник КПЗ Србије отворио Галерију, а Душан Чкребић, председник Привредне коморе у то време, симболично је пустио у рад нови водовод. Одржавање смотре Дечјег ликовног стваралаштва, под скраћеним називом ДЕЛИС, од 1974, о чему сведочи познати сликар Богомил Карлаварис, била је права светковина све време одржавања. Позната манифестација „Републичко такмичење села”, коју традиционално организује КПЗ Србије, зачета је овде, приликом једне посете Милоша Јевтића као секретара ове заједнице. Боравак Душана Петричића, познатог карикатуристе, у овом граду у војничкој униформи, када му је 1973. у Галерији одржана изложба радова, био је повод Љубивоју Ршумовићу да испева песму „Догађај који се слави – у Петровцу на Млави”.

И, могли бисмо тако да ређамо још много догађаја који су остали у пределима сећања 30 учесника у њима. Па ипак, много тога не би било да у овој средини, како лепо рече Милош Јевтић, није постојало једно културно језгро тог малог града, у којем су, поред Зорке Кнежевић, били и већ помињани Бранко Лазић, и сам књижевник, Воја Брауновић, директор гимназије у једном периоду, Емило Костић, сликар и наставник ликовног васпитања у гимназији, Оливера Јанковић, управница Народне библиотеке, Веселинка Станковић, Љубиша Милошевић, а међу најстаријима Љубица Јовановић, наставница и некадашња управница Народне библиотеке. Свако од њих, и још много других, унели су понешто у тај културни капитал којим располаже овај град, а што је удружено са улозима људи са стране резултирало једном општом позитивном представом о култури овог града. Данас су штафетну палицу, ако тако може да се каже, преузели представници млађе генерације Петровчана, Данило Радојковић, Миодраг Лукић, директор Културно-просветног центра, Радиша Драгојевић, сада председник општине, а пре тога директор Културно-просветног центра. Остала су, због ограничења простора, непоменута имена осталих актера у овом временском калеидоскопу, међу којима је и име Василија Тапушковића, једног изузетно поштованог и заслужног човека на пољу културе, који, на жалост, више није међу нама.