Дијагноза: апсурд

„Неки се суци држе закона као пијани плота”, чувена је Титова реченица која се одомаћила и у нашем здравству. Јер, узалуд државни ревизор или инспектори рада подносе прекршајне пријаве против директора здравствених установа зато што својим запосленима плаћају више сати прековременог рада од оног који је законом дозвољен или плаћају лекарска дежурства која трају 24 сата.

Два су разлога што директори два највећа клиничка центра у Србији, у Београду и Нишу, признају да свесно крше закон. Први је, наравно, да то раде због добробити пацијената. Други, реалнији, јесте тај да им се, због мизерних плата, а ударничког посла, не разбежи и оно мало вредних и квалитетних лекара и медицинских сестара што је остало у нашем здравству. Велики број њих је отишао у пензију, у иностранство или у приватнике, а болесних људи је све више, па многи у операционим салама или поред болесничког кревета остају дуже од редовног радног времена. Проблем настаје када те прековремене радне сате запосленима треба платити.

Тако у КЦС у Београду директор свакога месеца одобри исплату 50.000 сати прековременог рада. Пуно пара на гомили, али мало кад се прелије у џеп белог мантила. На пример, за медицинске сестре то је од 200 до 300 динара по радном сату. Тако за пет сати стајања и рада у операционој сали медицинска сестра максимално добије хиљаду динара, а лекар мало више.

Ова апсурдна ситуација траје већ неко време – и није непозната надлежнима. Међутим, директоре због ове праксе нико не смењује или позива на одговорност, јер такве потезе, који се јасно зову „ненаменско трошење средстава”, очигледно намеће специфичност рада у здравству. Најпре је постојала забрана запошљавања у болницама. После је дозвољено примање медицинског кадра, али „на кашичицу”, јер држава не може да плаћа нова радна места, а из сваке клинике стиже хорска кукњава да им недостаје лекара у сестара.

И шта онда? Плаћају се прековремени сати из буџетских пара. И мир у кући!

Да се заиста инсистира на примени закона, био би преполовљен број прегледа на скенеру и магнетној резонанци, јер радиолози имају скраћено радно време по закону, а овако остају дуже да би прегледали више пацијената. Ако смо као грађани који плаћају порез прогледали здравству„кроз прсте” због ове неправилности, ред је да директори почисте своје двориште од медицинара нерадника, од бахатости својих миљеника, од хирурга који не улазе у операционе сале...

Али, ово је тек једна од „дијагноза апсурда” у здравству: због поштовања Закона о јавним набавкама пет пута је обаран тендер за набавку машина за зрачење у Институту за онкологију у Сремској Каменици, а на зрачење чека 1.000 болесника. Нико никада неће одговарати за оболеле од рака који су умрли не дочекавши зрачење. Апсурдно је и да равнодушно гледамо како годишње хиљаду младих лекара, које смо школовали такође из буџетских пара, одлази у иностранство у потрази за послом, јер за њих нема радног места у Србији.