Емотивни разговор са Егоном Шилеом

Специјално за Политику

Беч – Од настанка дела „Сви са којима сам икада спавала 1963–1995” познатом и као „Шатор” (1997) и инсталације „Мој кревет” (номинација за Тарнер награду 1999), уметност Трејси Емин не престаје да интригира, иритира или фасцинира. „Радикални егзибиционизам” и „непријатна аутобиографичност” су неки од клишеа везаних за уметничку естетику Трејси Емин која своје радове базира на личним искуствима – екстремним физичким и психичким изазовима о којима, газећи табуе, отворено говори. „Везом сам почела да се бавим после абортуса, јер нисам могла да поднесем воњ акрила и темпере”, изговара у Бечу ноншалантно пред отварање изложбе у Леополд музеју. Њен наступ у јавности није новина; однос Трејси Емин – иконе незваничног уметничког покрета „Young British artists” – према медијима већ двадесет година осцилира између ледене искрености, одбојности и вербалне олује. Емин реагује са жестином на редукцију њених радова на провокацију и инсистира на томе да се у ономе што ствара не ради о сексуалности, већ о суштинској самоекспресивности. „То што креирам није еротика. Сви женски актови у мојим радовима су студије мог сопственог тела и то је начин на који ступам у хармонију с природом. Моје тело је природа. Све што цртам јесте део самоанализе тренутног стања духа и тела”, објашњава поводом питања о томе да ли своја дела види, слично публици и критици, као експлицитно еротична. Управо у том интензивном бављењу самом собом, како на емотивном, тако и на телесном нивоу, Емин проналази своју највећу додирну тачку са Егоном Шилеом коме се сада први пут „физички приближава” у Бечу.

Своју прву велику изложбу у Аустрији британска уметница конципирала је и представила као поетски дијалог с једним од својих великих узора чији ликовни језик осећа блиским. Емин се овог пута  појављује с различитим техникама и материјалима – педесетак објеката, инсталација, скулптура, цртежа, гвашева, неона и великоформатних везова на калико платну, а оглашава се и поезијом и једним видео радом. „Они који пате од љубави” (2009) назив је овог заправо анимираног филма на бази три стотине монотипија насталих према порнографским фотографијама из седамдесетих, пронађених на локалној бувљој пијаци. Телесност је доминантна карактеристика изложбе на којој се налазе и две нове скулптуре Трејси Емин у бронзи, техници којој се тек однедавно интезивно посвећује. „Без гриже савести” и „Сваки делић мог тела те осећа” (обе из 2014) имена су ових безглавих женских торзоа која индиректно говоре о самоћи коју је Емин самоиницијативно пригрлила пре десетак година. „Више самоће” поручује и неон из 2014. о потреби за креативним процесом у миру и тишини.

Трејси Емин поред слике Егона Шилеа, Седећи женски акт (Фото Леополд музеј)

Неонски радови који се према рукопису Трејси Емин израђују у њеној радионици, увек носе лични печат – они су ехо важних емотивних порука, примљених или пружених. На изложби у Бечу, окружени су писмима и лирском продукцијом Егона Шилеа код кога је бележење емоција такође играло важну катарзичну улогу.

На поставци „Где желим да одем” не треба очекивати јукстапозицију радова два уметника које одваја читав век, већ интиман дискурс рођен из идеје да се радови на папиру Егона Шилеа презентују минималистички и просторно слободније. Један од главних циљева јесте ослобађање аустријског експресионисте од националних оквира, Беча и класичне изложбене репрезентације. На изложби је сваком од Шилеових радова поклоњен великодушан простор. „Планини крај реке” (1910), његовој јединој слици у уљу која је ту изложена, додељено је централно место уз инсталацију Трејси Емин „Овако не желим да умрем” (2005), велику дрвено-металну конструкцију инспирисану еротским сном везаним за тобоган из забавног парка у Маргејту, месту у коме је одрасла. Корелација ова два рада упечатљиво је хармонична; усамљена фигура на дну Шилеове планине утонула у сенку камене грдосије која и сама подсећа на вратоломни тобоган, допуњује тродимензионалну нарацију Трејси Емин чије су главне теме одувек били очајање због распаднутих љубавних веза, повређена осећања, изгубљене илузије и усамљеност.

Цртежи Трејси Емин блиски су цртежима у боји Егона Шилеа по својој еротичности и суморној атмосфери коју зраче. Њихова суштинска разлика је у репрезентацији лица. Док Шиле експериментише многобројним могућностима фацијалне експресије, актови Трејси Емин на раменима носе празнину.

Интересовање Трејси Емин за Егона Шилеа почиње крајем седамдесетих куповином две лонгплејке Дејвида Боувија: „Heroes” (1977) и „Lodger” (1979). Опчињена фотографијама с омота, Емин сазнаје да су обе настале под утицајем естетике Егона Шилеа за кога тада први пут чује. Њен следећи корак је опсесивна потрага за добром Шилеовом монографијом.

Изложба траје до половине септембра.