Хероји из комшилука

„Зашто си скочила са моста?”, упитао је Ренато Грбић двадесетједногодишњу Алису, која није могла да дође к себи од шока што се, уместо у хладној води Дунава, нашла у спасоносном наручју аласа.

„Због њега”, тихо је одговорила девојка. Мислила је на дечка који ју је оставио.

„А да ли би он скочио због тебе?”, поново је питао алас.

„Па, не би”, једва чујно је изговорила девојка.

Алиса је једна од 28 особа која је скочила са Панчевачког моста и коју је од сигурне смрти спасио искусни дунавски алас Ренато Грбић. Једина особа која се нашла у водама Дунава без намере да себи одузме живот био је радник који је пре неколико дана пропао кроз железничке шине на Панчевачком мосту, док је радио на реконструкцији пруге.

„Имао је среће, јер је пао у воду посред пловног пута којим пролазе бродови. Кад сам га позвао код мене у кафану да прославимо његов други рођендан, стидљиво је рекао „Немам пара!”. А када се прибрао од шока и неверице, рекао ми је да 26. јула удаје кћерку. Верујем да је то најлепши свадбени поклон”, каже Ренато Грбић.

Од 28 особа којима је Ренато вратио улазницу за живот, само две девојке су позвале овог храброг дунавског аласа да му захвале. Једна је скочила у ледени Дунав дан пред свој 16. рођендан, а друга када је закорачила у пунолетство. Судбина је хтела да Ренато буде баш на њеној свадби истог дана када су две најбоље другарице скочиле са Панчевачког моста у смрт. Да је био у свом ресторану на обали Дунава, оне би можда биле живе.

„Прва особа коју сам спасао био је тридесетогодишњи младић, који се у хладне воде Дунава бацио с објашњењем:’Хтели су да ме жене’. Тек када је стигла екипа лекара из Хитне помоћи, установили смо да несуђени ’младожења’ има пуне џепове отпусних листа из болнице ’Лаза Лазаревић’”, присећа се Ренато Грбић, један од хероја из комшилука. Он је један од доброчинитеља који спасава туђе животе и не очекује никакав орден нити награду. Само чини добро људима.

Попут Милорада Јурковића. Од када је почетком маја на свој фејсбук профил поставио саопштење да поклања столице за храњење беба оним родитељима који нису у стању да издвоје неколико хиљада динара за куповину хранилица, столар Милорад из Беочина до данас је поклонио 120 столица и два кревеца за бебе и обишао 18 градова и 14 села како би донирао ову опрему за бебе.

Милорад Јурковић Фото лична архива 

На питање – са којом мотивацијом поклања столице непознатим људима, овај хумани човек, који је у јавности већ добио почасну титулу „столар за бебе”, једноставно каже:

 „Нема ту никакве мистерије. Ја живим од музике, моја жена је незапослена и у подстанарском стану гајимо двоје деце. Ми најбоље знамо шта значи имати и немати. Столарством се бавим из хобија и великом броју мојих пријатеља сам поклонио столице и кревеце за бебе. Једино што од њих тражим јесте да, када беба порасте, тај намештај дају некој другој породици која не може себи да приушти опрему за новорођенче. А то молим и породице којима сада донирам хранилице”, каже Милорад.

Столар Миле не жели да мистификује ни процес прављења столица и каже да га израда беби хранилица не кошта много.

„За израду једне беби-хранилице потребно ми је два сата, а највећи број столица правим од комада дрвета који ми остану од прављења других комада намештаја. Од када су на распусту, деца ми помажу у изради столица, а мој четрнаестогодишњи син недавно је инсистирао да његову хранилицу из детињства поклоним једној породици из Батајнице”, каже столар Миле.

Талас врелине, који је ових дана запљуснуо пештерску висораван, не спречава новопазарског мајстора Хида Муратовића да обилази заборављене и сиромашне породице, до којих не стижу ни аутобуси ни поштари. Односи им храну, новац или лекове. Хидо се пење голијским планинским путељцима и када дођу ледене зиме и „вук удари на вука”, како би заборављене спасао сигурне смрти. Од глади, болести или хладноће. Више од две деценије, Хидо обилази најсиромашније породице које живе у суровим беспућима, а од новца добротвора из дијаспоре, овај хумани човек саградио је 22 куће. И муслиманским и православним породицама.

„Само за време Рамазана стигло ми је 15.000 евра од наших људи у расејању. Многи од њих више немају породице у Рашкој области, али желе да помогну ’својима’. Шаљу ми новац и кажу:’Ти знаш коме је најпотребнији’. Пре неки дан сам однео намирнице самохраној мајци коју је муж оставио да сама брине о троје деце. Малишани су готово месец дана јели само кекс потопљен у воду”, са тугом прича Хидо и више за себе каже: „Ма, само да прође Рамазан и издува се ова прича око Сребренице, па да поново живимо у миру.”

Двадесет година је Хидо крстарио кроз пештерска беспућа у прастаром „стојадину” да би од непознатих донатора, који су о његовој хуманости читали у новинама, пре две године добио новог „фијата”.

„Само да ми Бог да здравља да могу и даље да помажем људима”, закључује Хидо, добри дух Новог Пазара.