Пољаци и Јевреји у „Нашем разреду”

Израелска представа „Наш разред” аутора Тадеуша Слобођанека урађена у копродукцији два телавивска позоришта –The Cameri Theatre и Habima National Theatre – завршиће у уторак, 28. јула, своју балканску турнеју управо у Београду, у 20 часова на сцени Установе културе „Вук Караџић”. Ова одабрана телавивска ауторска екипа своју турнеју у овом делу Европе започела је недавно у Охриду, да би се наредних дана сусрела са публиком у Битољу и Скопљу на тамошњим летњим фестивалима, одакле се преселила и у Тирану, где је уприличена и церемонија доделе „Медаље праведника међу нацијама”, у знак захвалности породици која је спасавала Јевреје током Холокауста. Гости из Израела наступили су у међувремену и у Црној Гори.

Јосеф Леви, амбасадор Израела у Београду, најављује ову представу и наглашава да се комад „Наш разред” бави сложеним односима између Пољака и Јевреја у време окрутног рата у селу Једвабне на североистоку Пољске лета 1941.

– Десеторо деце, један разред и фрагменти њихових живота док заједно одрастају у малом пољском селу, љубав и убиство, успомена и заборав, силовање и саосећање, преплићу се у снажној драми која у исто време одузима дах и доводи до суза. Овакво дело буди емоције код сваког човека, што само указује на величину пољског аутора Тадеуша Слобођанека. Величину и умеће за које сматрамо да публика у Београду једноставно мора да види. Желим да истакнем да представа „Наш разред” није политички комад који оптужује Пољаке, који су наши велики пријатељи, већ храбар покушај да се горка историја исприча кроз узбудљив театар – објашњава за „Политику” Јосеф Леви.

– Израелско позориште је релативно младо и почело је да се развија од деветнаестог века доприносећи развоју хебрејског језика.

Хабима, израелски национални театар, основан је 1917. године у Москви као прво позориште на хебрејском језику, док је Бунд театар изводио представе на јидишу. Давне 1928. године, Хабима стиже у Тел Авив и од тада заузима место националног позоришта. Позориште Камери основано је три године пре оснивањa државе Израел 1945. године. Првих година позориште је било инструмент постизања идеолошког консензуса и стварања имиграционог етоса и новог друштва. Израел је земља имиграната и самим тим је историја позоришта и историја миграције – истиче Јосеф Леви.

Ако је, наглашава амбасадор Леви, на почетку „колективно” било доминантно кроз приказ херојске нације, касније је „индивидуално” превладало. Наиме, од шездесетих година, позориште се окреће критици, сатири и универзалнијим темама. Позориште представља храбар покушај суочавања са болним дилемама, питањима прошлости као што су: изгнанство, Холокауст, повратак домовини и савременим односима са суседима. Временом, позориште постаје све разноврсније ширећи свој утицај на друге градове попут Хаифе и Бершеве. У периоду од 1987. до 1994. отварају се позоришта намењена публици којој хебрејски није матерњи језик, попут позоришта на руском, јидишу и арапском језику.

Када је реч о израелским позоришним фестивалима, по речима амбасадора Левија,  незаобилазни су Фестивал алтернативног позоришта основан 1980. године, као и Фестивал монодраме „Teatroneto”.

– Када је реч о односима између српског и израелског позоришта, морам да признам да се мало радило на продубљивању сарадње. Наши народи имају много тога заједничког и баш због тога је веома важно да кроз театар упознамо публику са нашим културама. Јако сам срећан и почаствован што смо довели израелско позориште у Србију. Представа јесте тешка и озбиљна, али управо та тежина и реалност овај комад чине уметничким делом. Изузетно сам захвалан министру културе Ивану Тасовцу, као и градоначелнику Београда господину Синиши Малом који су нам омогућили да реализујемо ово гостовање.

Ми бисмо у Израелу раширених руку дочекали представнике српског театра, на пример Београдско драмско позориште, Атеље 212, Југословенско драмско позориште, Народно позориште из Београда и  многа друга. Дубоко поштујем посленике културе од којих су неки и моји лични пријатељи: Небојша Брадић, Срђан Тимаров, Марко Стојановић – каже наш саговорник.

– Треба истаћи да је култура најбољи мост за упознавање и повезивање народа, док је позориште градитељ тог моста. Довођење позоришта је јако скуп и компликован подухват јер захтева ангажовање великог броја људи и опреме. Превођење књига и откупљивање филмских права можда јесте с једне стране јефтинија опција, али такав начин преношења културе никад неће остварити интимност са публиком као што то чини позориште. Позориште је душа народа и јако бих волео да Израелци кроз позориште упознају душу вашег народа – напомиње Јосиф Леви.