Ко тражи поштење у коцкању

Не, ово ипак није прича о игри која иначе не постоји. Ко још тражи поштење у коцкању са оваквом државом? Ко још верује да би банда допустила да јој „срећни” добитник однесе милион евра? Такве среће у Србији нема, па ова игра, као плебисцитарни хазард са малим улагањима, постаје бесмислена.

Овде, наравно, није здраво срећу тражити у лутријама и опкладама са државом у којој су преваранти њени најугледнији грађани. Нека истраживања (рађена изван Србије) показују да су њени поданици, по томе како се осећају, међу најнесрећнијима на свету.

Осећање среће је, наравно, лични оквир у коме живимо оно што нам је дато или што су нам дали од живота. Колективна срећа је заводљиви идеолошки кич и за њом се може трагати само коришћењем статистичких заблуда, уз релативно непоуздани модел посматрања домицилног социјалног оквира.

Срећа се овде доживљава као фатум: добро је, могло је и горе. Дај шта даш, све је у реду док је глава на раменима. Очекивање грађанина у амбијенту социјалне пропасти сувише је скромно да би у себи садржало наду.

Иначе се у тумачењима општег народног здравља социјални спокој узима као темељни параметар личне среће: породица, здравље, опстанак, деца, њихова будућност. Можда некоме падне на памет и чувена Кардељева реченица, колико дирљива, толико идеалистичка, са примесама далеке носталгије. Нешто у стилу да срећу човеку не доносе ни партија ни држава, него он сам, својим радом, удружен са другим људима.

То је, наравно, парадигма утопије самоуправљања и специфичне врсте егалитаризма. Али, Кардељ практично није био у праву, као што се и могло очекивати, мада се његовој темељној поставци у идеологији опсене заправо нема шта замерити. Каква партија, каква држава, човек је довољан сам себи ако има где да ради. Па из рада (и резултата) он црпе све што му је потребно за наду која никада не престаје. Јер се и тада, као и сада, све полагало на срећну будућност. Јесте, није нам најбоље, морамо се одрицати, држава ће нешто да нам отме за нашу вајду, али кад све то прође, ето нама невиђене награде и идиличног живота. Дакле, среће коју ипак даје држава.

Ови који су у владајућој партији већ је имају.

Ма колико се разликовали у поимању и вршењу власти, у улози државе и партије у личној и општој срећи Кардељ и Вучић имају идентични однос према нечему нејасном (будућност!) што може да настане, али и не мора. Само тамо и онда може нам бити боље.

Исто оно истраживање о срећи у Срба, које је у статистичкој равни непоуздано за појединца, казује да смо ми овде депресивни, фрустрирани, неспокојни, несигурни и уплашени.

Рекао бих, како ко. Има импресивних, сталожених, усклађених са животом и врло, врло храбрих. Тако да је онај комад среће несрећно распоређен по социјалним слојевима, одузет од средње класе, која више и не зна да је постојала – дат мањини мањине на коришћење. Ако су они уопште у стању да разлуче дилему да ли их је снашла срећа или су као најгори испливали на сам врх због стицаја несрећних околности за све остале.

И без истраживања је видљиво да држава, са својим мање или више ревносним органима, ради мало или не ради нималоу погледу личне среће својих поданика. У застрашујућем сиромаштву осећање да ли ти је добро или лоше за многе зависи од дана који се некако прегурао са два или три оброка. Социјална политика Србије сведена је на неколико лоших закона и ужасно увредљива тумачења тих норми министра за рад, човека без радног стажа. Пореска политика државе конструисана је на пресији само према редовним платишама. Они дају и за оне који неће да плате и за најбогатије који немају одакле.

Држава не уме или не жели да се избори са корупцијом, она доноси срећу припадницима партије на власти. Та партијска војска на непотребним државним пословима јесте безочно корумпирање гласачке машинерије. И њени припадници осећање личне среће морају да припишу добром рефлексу и бежању на праву страну.

Осећање несигурности и неспокоја доносе самовоља у негирању уставног права на личну својину (отимање пензија), имовинска несигурност, додатно кажњавање сиротиње одузимањем имовине ако им се нагомилају рачуни.

Чему онда чуђење зашто су људи масовно играли лото? Вероватно више неће. Многи више неће. Али, свако од играча је сањао неки свој сан („Никад се не зна”, слоган српске лутрије). Ипак, изгледа да се све зна, па се тако та последња илузија о коцкарској срећи у окршају са државом расплинула у тупом разбојничком објашњењу да је „ипак све било регуларно”.

Сигуран сам да је то тачно. Све што је најгоре и најподлије овде је регуларно. Срећа у Србији је илузија. Ко је има живи негде далеко од нас.