Лисац је одувек био ловац

Живот у репресивном друштву Румуније из доба Чаушескуа имао је пресудни утицај на стваралаштво нобеловке Херте Милер, а описан је и у њеном раном роману „Лисац је одувек био ловац”, из 1992. године, који сада први пут на српском језику објављују „Лагуна” и „Златни змај”, у преводу с немачког Небојше Бараћа. У овој књизи поетским симболичним сликама дочаран је пакао живота под сталним надзoром и потказивањем. Наставница Адина преко лисичијег крзна, које држи у стану, и коме из дана у дан бивају одсечени екстремитети, открива да је надзире тајна полиција. Међутим, атмосфера овог приповедног света смештеног у последње дане Чаушескуовог режима, света који поред Адине чине још и фабричка радница Клара и музичар Паул, не мења се много ни после свргавања диктатора.

Симболика наслова, која као да говори да вук длаку мења, али да његова ћуд остаје иста, показује да систем страха и обесправљености и даље опстаје. „Неки људи су и даље гладни, сиромашни и подозриви. Неки пријатељи постали су издајице, други су нестали, вероватно су убијени; бивши директори наједном су наставници, управници су се преко ноћи преметнули у директоре... Јер колико год диктатори страшни били у јеку своје владавине, они су то што јесу само зато што иза њих стоји моћна машинерија од чије воље, то јест интереса зависе сви и све. И сами диктатори. Само `један капут замењује други`. Јер лисац је одувек био ловац”, написао је Небојша Бараћ.

Херта Милер (1953), рођена у округу Тимиш у Румунији, Немица и кћерка бившег члана организације Вафен-СС, седамдесетих година 20. века изгубила је посао преводиоца у једној фабрици због тога што је одбила да постане шпијун румунске тајне службе Секуритатее. Уместо тога, почела је да пише и прикључила се опозиционом покрету. Како је касније рекла, писање је тада био начин да помогне себи, у тренуцима када је притисак постајао неиздржив. Од 1985. године тражила је дозволу за исељење, и две године касније било јој је дозвољено да напусти Румунију. Од тада живи у Берлину. Нобелову награду за књижевност добила је 2009. године.

Сликом једног париског кварта као макете, преко чијих малих улица и зграда руком прелази слепа девојка, како би у свести сачувала пут до Националног природњачког музеја, у којем је запослен њен отац, започиње роман „Сва светлост коју не видимо” („Лагуна”) америчког писца Ентонија Дора, који је ове године добио Пулицерову награду за прозу. Дор је са овом књигом прошле године био и у најужем избору за националну књижевну награду. Ово дело епским замахом укршта два живота у Другом светском рату: слепу девојку Мари Лору и немачког војника Вернера. Било је потребно време и да се много тога догоди како би се ове две паралелне животне путање укрстиле, живот девојке у избеглиштву из Париза и немачког војника на европским ратиштима. А укрстиле су се с том сврхом да Вернер, осетљиви младић који никада није био рођен за ратника, Мари Лори три пута спасе живот, како би она доживела нови век и наставила да га се сећа. Роман је с енглеског превела Дубравка Срећковић Дивковић.

Стивен Кинг се поред осведоченог култног писца хорор жанра показао и врсним не-хорор приповедачем у књизи „Годишња доба”, коју је за издавачку кућу „Бука” превео Горан Скробоња. Ово издање чине новеле: „Рита Хејворт и искупљење у Шошенку”, „Надарен ученик”, „Леш” и „Метод дисања”. На основу прве три новеле снимљени су филмови „Бекство из Шошенка”, у режији Френка Дарабонта, „Надарен ученик” Брајана Сингера и „Остани уз мене” Роба Рајнера.

Како је у поговору објаснио Стивен Кинг „свака од ових подужих прича написана је непосредно по завршетку романа”.

– Као да сам увек завршавао велики посао с таман довољно бензина у резервоару да избацим још једну позамашну новелу. „Леш”, најстарија прича од ових, написана одмах после романа „Салемово”; „Надарени ученик” је уобличен у двонедељном периоду после завршетка „Исијавања” (а после „Надареног ученика” нисам ништа писао три месеца, био сам изможден). Новела „Рита Хејворт и искупљење у Шошенку” појавила се по завршетку „Мртве зоне”; а „Метод дисања”, најскорија је од ових прича, светлост дана угледавши одмах после „Потпаљивачице”, написао је Стивен Кинг 4. јануара 1982. године, откривајући уједно да за њега није био проблем што је после књига о девојци са способношћу телекинезе („Кери”), дела о вампирима („Салемово”) као и фабуле о уклетом хотелу („Исијавање”) етикетиран као писац хорор жанра. Новеле из књиге „Годишња доба” говоре о великом бекству Ендија Дуфрејна, кога после затворског пакла замишљамо у рају на земљи званом Зихуатанехо; о језивом пакту серијских убица бескућника; о тинејџерима који крећу у потрагу за другом, за кога се сумња да је мртав, као и о атмосфери рађања новог живота.