На путу са милион убода

Будва – Са Милошем Исаиловићем разговарамо по његовом изласку из „Проклете авлије“, или са сцене Између цркава, у Граду театру, где су је и овог лета плесали београдски играчи. Ту представу, по Андрићу, копродукцију будванског фестивала, београдског Народног позоришта и Националне фондације за игру Аје Јунг, потписали су израелска кореографкиња Дана Рутембарг и редитељ Небојша Брадић, а овога пута њу је могла да види и публика на Цетињу и у Тивту. Поменути играч овде се већ четврти пут представио у комадима у којима су покретом испричана велика књижевна дела, што је готово постало и знак игре овог фестивала.

Балетска прича Милоша Исаиловића, данас афирмисаног младог уметника, има и своју занимљиву предигру. У родној Лозници, рано је примећен дечко са телом као од гуме. Тако је прва од многобројних сала које ће обележити његов живот била гимнастичка. Недуго после, он је већ тамо где се уче такозвани популарни плесови. И тај лепи „покрет-окрет“ њему брзо постаје лака игра. Јесте кућа Исаиловића богато окићена његовим медаљама са разних такмичења (само златних 72), али то је већ сигнал да је дошло време за један нови, већи корак – прелазак у балетску салу.

– За такву одлуку огромне су заслуге моје тетке Милијане. Она је моје уши просто хранила својим дивним причама о игри и њеним херојима. А мени младом-лудом није требало много... Од лаког страха од велеграда далеко је већи био мој сан о игри и, са 12 година, запутио сам се право на ону мени најважнију адресу у престоници – балетске школе „Лујо Давичо“ – сећа се Исаиловић својих почетака.

У том узрасту он је, ипак, мало закаснио са уписом у поменуту школу. У његовом случају, то и није била превисока препрека; само је мало убрзао ствар и четворогодишњу нижу балетску школу завршио за само годину дана. Наставља да граби напред и на великом балетском такмичењу, у Берлину, осваја изузетно вредну награду-стипендију: четири године школовања на престижној Балетској академији у Цириху.

Није тамо саставио ни годину! А шта се десило?

– Десио се, по мени, велики неспоразум. У Берлину сам награђен у категорији савремене игре, а у Цириху су хтели да од мене направе врхунског класичног играча. Жао ми је што је, ето, један клинац разочарао те врхунске педагоге, али... ја сам морао да послушамсвоје срце. Што и данас чиним. Недавно сам отишао у Њујорк, у „извидницу“, посла ради. Да проверим: остати или не остати тамо? Превагнуло је ово друго. Појавио сам се и на четири аудиције и –на свакој прошао. Само што у свему томе ја нисам довољно видео себе. И помислих: зар још један неспоразум – сада са Њујорком? У Београду, и Европи, мени је боље – каже Милош Исаиловић.

А на Исаиловићевом путу игре било је и класике и неокласике. Наравно, у Народном позоришту, и посебно се памти његов Фаустин у „Дами са камелијама“. Данас је он искључиво играч савремене плесне сцене и највећи део тог опуса остварио је у Битеф театру. Између осталог, био је Данте у „Божанственој комедији“ познатог кореографа Едварда Клуга, а недавно се веома истакао и у његовим „Птицама“, по Аристофану. Толико да му је овај одмах понудио још једно плесно прелиставање те одабране Клугове „лектире“. Овога пута биће он насловни јунак у Ибзеновом „Пер Гинту“, чија је премијера у новембру, на мариборској сцени.

–У себи све чешће потражим и кореографа. Јер ако то јеси, време је да то и покажеш. Иза мене су досад само мањи радови, док у фиоку похрањујем идеје и планове за целовечерње комаде. И први такав – зваће се „Дуњалук“ – радићу крајем године у Битеф театру. Седам жена играће у представи о овом свету и нашим емоцијама, стањима, међуљудским односима... А зашто само играчице? Мислим да се оне лакше носе са стварима од којих је ова представа –каже Исаиловић.

Овај млади уметник (26) такође мисли да је дошло и његово време за педагогију. И тако он основама савремене игре данас учи младе у Балетској школи Националне фондације за игру Аје Јунг. Одзив је одличан, тим пре што се савремена игра све боље позиционира на нашој плесној сцени. И што је такође важно: за разлику од класике, кад талента имате, са првим лекцијама из савремене игре може се почети и у оном зрелијем тинејџерском добу.

Осим поменуте београдске „катедре”, Милош Исаиловић, кога је часопис „Музика класика” својевремено (2012) прогласио младим извођачем године, данас за узрасте разне успешно води и семинаре савремене игре. Широм Балкана, и шире.

М. Шеховић

-----------------------------------------

О старом вагону и лубеницама

Трновит је био пут Милоша Исаиловића до дипломе балетског играча. Ваљда са милион убода...

– За мене никаква мука није била балетска сала,већ свакодневни живот. Поготову када ти нема родитеља у близини. А некад су ми крчала црева; некад нисам знао ни где ћу преноћити; око два месеца живео сам са сличним младим светом у некој врсти комуне у напуштеном вагону и –колосеку; током распуста продавао сам и лубенице на Бајлонијевој пијаци надомак моје школе… Никад нећу заборавити ни оброке које ми је повремено доносила у школу професорка Катарина Стојков. И не само она.