Ја, Кристин

Грчкој треба да се опрости дуг! Грчки (државни) дуг није одржив! Ево, и ММФ каже да Грчкој мора да се отпише део дуга!

До пре месеца дана, када је Грчка дужничка криза била у жижи интересовања домаће јавности, ово су биле врло распрострањене тврдње. У међувремену су ту тему засенили славље оних који су за Томпсона били спремни и лицитирање за колико ћемо повећати плате и пензије до краја године. Ја бих да се вратим грчком дугу.

Када се једној земљи отписује дуг или неки његов део? За то су потребна два услова. Први је да дуг те земље није одржив. И ту се долази до првог проблема. Не постоји једноставна и једнозначна дефиниција одрживог дуга. ММФ, који се разуме у ове ствари, одрживост дуга везује за износ примарног фискалног биланса (када се издвоје камате које се плаћају повериоцима) који је потребан за то да дуг више не расте, а који је „економски и политички изводљив“. На све то, тај ниво дуга треба да обезбеди његово несметано рефинансирање и задовољавајући ниво (потенцијалног) привредног раста. Дакле, нема једнозначности. Нарочито у погледу „политичке изводљивости“. То је више оквир за анализу него дефиниција. Извесно је да оно што је, на пример, изводљиво у балтичким републикама није у Грчкој и другим медитеранским земљама. Дакле, да ли је дуг неке земље одржив или не није егзактан налаз, већ одлука заснована и на (пред)осећају.

Ипак, та одлука је заснована и на мноштву анализа и података, што свакако ствара одређену поузданост. Међутим, ти подаци су само прогнозе будућих кретања, а да ли ће се те прогнозе реализовати не знамо унапред. Зато се и раде ревизије пројекција ММФ-а – грешка у прогнози сасвим је могућа. Тако је ММФ променио своју пројекцију стопе раста за Србију. Али, и ова нова пројекција је само – пројекција. Колика ће бити стопа раста знаћемо тек у 2016. Наведене пројекције, уз разраду алтернативних сценарија, дају неку сигурност, али апсолутну поузданост не треба тражити.

Највећа опасност задуженој земљи прети од камата које она плаћа повериоцима. Те камате представљају директан одлив из буџета и не могу се употребити ни за шта друго – за инвестиције, на пример. Зато је веома битно колики је тај одлив у односу на БДП. Грчка у том погледу не стоји толико лоше: 4,2 одсто њеног БДП-а одлази на плаћање камата. Србија, која има далеко нижи износ дуга, за камате издваја чак 3,5 процента свог БДП-а. То је последица тога што се Србија задуживала на тржишту капитала, а Грчка је добијала зајмове под условима који су далеко бољи од тржишних. Дакле, само са становишта износа камата које Грчка плаћа, не следи да њен дуг није одржив.

Други услов за отпис дуга јесте да не доводи до онога што економисти зову „морални хазард“. Укратко, да се отписивање дуга не понови. Наиме, отпис дуга може да изазове следећу, веома рационалну реакцију дужника: уколико су ми сада отписали дуг, урадиће то и у будућности, па зашто да се бавим болним реформама када могу по старом. Због тога повериоци желе да се увере да се неће вратити сви они разлози који су довели до тога да се дуг нагомила. Тако је и отписан велики део државног дуга СР Југославије после 2000. године. Можда су се вратили Милошевићеви пулени, али није његова политика, која је за последицу имала гомилање дуга до таквог нивоа да његов отпис није имао алтернативу. Овај други услов у случају Грчке није испуњен. Уколико се данас отпише њен дуг, то ће бити јасан сигнал сиризама, златним зорама и сличнима да се, уз одговарајући притисак и буку, то и у будућности може урадити. Попустили су једном, попустиће још једном.

Па зашто је онда ММФ указао, како наводе медији, на то да је потребан отпис грчког дуга? У њиховом документу јасно пише да је политика Сиризе условила да у овом тренутку (крај јуна) грчки дуг није одржив – био је одржив када је Ципрас дошао на власт. Па се онда јасно каже да Грчка не сме да одступа од политике остваривања знатног примарног фискалног суфицита, приватизације као дела структурних реформи и као средства за једнократно увећање фискалних прохода, као ни од осталих реформи те врсте. А онда се лопта пребацује Европљанима и јасно се каже да су средства које је Европа понудила недовољна, па стога треба бар продужити њихову рочност. Коначно упозорење је врло јасно: уколико се грчке реформе даље успоре, онда ће бити нужно отписивање дела грчког државног дуга. Према томе, ММФ пере руке, пребацује лопту у европско двориште и јасно каже: обезбедите реформе у Грчкој, тек онда ће грчки дуг бити поново одржив. Компликоване ствари су, чини се, прилично јасне.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду