Европа третира Босну као колонију

Документарни филм „Један дан у Сарајеву” приказује како је у том граду изгледао 28. јун прошле године, дан стогодишњице атентата Гаврила Принципа на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Реч је о мозаику састављеном од снимака грађана Сарајева и његових посетилаца које је награђивана редитељка Јасмила Жбанић уобличила у целину. Као одговор на позив да мобилним телефонима и фото-апаратима забележе догађаје тога дана, добила је 40 сати материјала од аматера, али и од професионалаца. У разговору за „Политику” редитељка објашњава зашто је тек месец уочи 28. јуна минуле године одлучила да направи овај документарац, премијерно приказан у такмичарском програму 21. сарајевског филмског фестивала: „У то време сам у Немачкој радила постпродукцију филма ’Оток љубави’ и кад сам дошла у Босну, била сам шокирана да се од обележавања годишњице атентата прави таква врста параде, која уопште не признаје реалност Сарајева. Улаже се два милиона евра у нешто што је наметнуто потребом споља. Да не бих само критиковала, направила сам своју акцију, а то је да видим шта је живот Сарајева тог дана. Нешто сам очекивала, а нешто ме изненадило”.

Шта сте очекивали, а шта вас је изненадило?

Било ми је занимљиво колико тај догађај за неке људе има још увек врло емотивну важност, на пример за даљег рођака једног од припадника „Младе Босне”, који пред камером плаче док полаже цвеће као да се то данас десило. Онда људи из Ирске који сматрају да је за њихов живот битно да буду тог дана у Сарајеву, до Аустријанца који каже „драги бивши и будући суграђани”. Још увек нас третирају као неку своју колонију.

На шта сте мислили када сте, после пројекције, рекли да су неке ствари у Сарајеву 2014. исте као и сто година раније?

Проблеми су врло слични. На пример, Босну још увек третирају као колонију, као монету за поткусуривање великих сила. Крене криза у Украјини, одједном се Немачка заинтересује за Босну, а до тада их нигде није било. Друго што је изашло из филма јесте колико нисмо рашчистили са неким чињеницама наше прошлости, колико су оне ствар идеологије и интерпретације. Зато сам и користила сцене из играних филмова о атентату, јер се кроз то види како поједине идеологије третирају исти догађај. У филму Вељка Булајића, Фердинанд пада као покошен, док је у аустријском филму достојанствен и кад је погођен, као да га ништа то не дотиче. Сваки детаљ је обојен идеолошки и то је оно чега се још увек нисмо решили.

Кад говорите о идеологији, у филму се испољава дилема која је прошле године нарочито наглашавана – да ли је Принцип терориста или херој. Може ли се уопште његов чин посматрати тако црно-бело?

Нисам за црно-беле интерпретације. Једна од ствари која ме је и навела да направим овај филм јесте размишљање како би било добро да имамо слике свакодневног Принциповог живота, како му је мајка живела, шта је јео, како се облачио... То су важне ствари, да Принципа доживимо у целини, да бисмо данас могли да разумемо његов чин.

У једној сцени ви, после концерта Бечке филхармоније у Већници, тражите од високог представника Валентина Инцка да погледа кроз прозор и да види људе који протестују против трошења новца за обележавање годишњице атентата и њихов транспарент „Поново смо окупирани”, а он вам све време говори како их не види. Шта међународна заједница данас не види у Босни?

О томе бих сатима могла да причам. Валентин Инцко је један кловн који представља политику ЕУ према БиХ. А суштина те политике јесте крчење пута за продор властитог капитала. Прича о рату је прича о економији. За мене је прича о 500-годишњој мржњи нација на Балкану потпуна будалаштина. Наравно да се и мрзимо и волимо, али то није ништа другачије од оног како се мрзе Немци и Французи, па не ратују. Капитал је овде морао ући, а једини начин да се промени власнички систем који је постојао био је рат.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Да сам Изетбеговић, ходала бих поред Вучића у Сребреници

Како коментаришете последње догађаје у процесу помирења између БиХ и Србије, конкретно присуство Александра Вучића комеморацији у Сребреници и посету Београду чланова Председништва БиХ?

За мене је излечење боља реч од помирења. Треба да питамо једни друге шта ти лечи рану, а не да додајемо со на рану. Посете и комуникација јесу пут ка томе, али себе не идентификујем са политичарима. Људи који су тренутно на власти мене не представљају, као ни њихови поступци. Да сам била на месту Бакира Изетбеговића, ходала бих поред Вучића у Сребреници. Ако је већ дошао, била бих ту да кажем да је он мој гост.