Стабилност Балкана: Искре, ватра, пожар

Колико год споља посматрано Балкан изгледао стабилно, а његова будућност извесна – што је по америчким званичницима један од кључних разлога за признавање независности Косова – поглед изнутра говори да је озваничавање сецесије угасило један пожар и бацило искре за нове. „Приоритет САД је стабилност на Балкану и ми верујемо да је најбољи начин за постизање те стабилности надгледана независност Косова, по Ахтисаријевом плану”, рекао је амбасадор у Београду Камерон Мантер.

Признање признања једностраног акта отворило је питање српског непризнавања отцепљења, статуса Срба на Косову и могућих нових сукоба, постављања питања о границама Босне и Македоније, односа Србије и суседа, као и Београда и Брисела.

Најосетљивије је свакако питање Косова. Британски амбасадор у УН Џон Сојерс на седници Савета безбедности у понедељак у Њујорку рекао је да искључивања косовске владе из подручја где живе Срби неће бити прихваћено, те да косовски Срби треба да сарађују са владом у Приштини и представницима међународне заједнице.

Сојерс је у свом говору елегантно прескочио да каже ко то неће толерисати игнорисање приштинске владе, као и то какве ће мере тим поводом предузети. Али је недвосмислено јасно да је порука с претећим тоном упућена ка Београду, чији су званичници пре тога најавили снажније присуство српске државе на Косову после једностраног проглашења независности.

Прве реакције Београда и Унмика на уништавање контролних пунктова на Јарињу и Брњаку уверавају да ће се питање северних граница Косова у будућности само заоштравати, са слабим или никаквим изгледима за постизање било каквог компромиса по том питању. Министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић је у уторак подржао акцију Срба на контролним пунктовима. Он је рекао да акцију Срба није иницирао Београд, али да је она у складу са политиком Владе Србије о преузимању царинске политике. „Мислим да то није лепо, али јесте легитимно”, рекао је Самарџић.

Шеф Унмика Јоахим Рикер је поводом реакција из Београда рекао да „Влада Србије треба да се уздржи од свих аката који могу бити оцењени као насиље”, а да су догађаји на северу Косова представљали јасно насиље које неће бити толерисано.

Други, перманентни извор нестабилности односи се на интеграцију косовских Срба у Косово Хашима Тачија. Мало је вероватно да Запад признавајући независност Косова није истовремено био свестан милитантности и екстремизма утицајнијег дела албанске заједнице, који ће за последицу имати непрестане покушаје да се Срби милом или силом (што је реалније) протерају. Или албанизују, што се није ретко дешавало у историји српско-албанских односа. Ако се узме у обзир да се већ девет година прави да не види Србе протеране са Косова 1999. године, могло би се закључити да је Запад сценарио са етнички чистим Косовом (бар до Косовске Митровице) већ укалкулисао у своје „коначно решење”.

Како се до Косова без Срба не може доћи репризом 17. марта, прокламовано „мултиетничко Косово” налаже да се у њега укључе и они који нису Албанци. При чему је за Запад од мултиетничности важније да на тај начин покаже да Срби признају „новорођену државу”. Политички представници косовских Срба наслућују да ће после љубазних позива да се укључе у новонасталу „реалност”, приштинска влада и њени гувернери из ЕУ покушати да их на то приволе административним путем: преко рачуна за струју, воду, поште, телефона, комуналних служби, личних докумената – укратко, преко свега онога што се на овај или онај начин налази под контролом власти из Приштине. Уколико косовски Срби не прихвате, на пример, личне карте или саобраћајне дозволе које издаје Приштина, њихов свакодневни живот може бити скоро немогућ. То се посебно односи на енклаве, док ће на северу Косова бирократско изнуђивање љубави према америчкој и ЕУ творевини свакако бити извор конфликта.

То што ће после проглашене независности Србија наставити да Косово третира као део своје територије, има, наравно и бројне друге последице. Историчар Дејан Јовић каже да ће третирање Косова као српске територије значити сталне сукобе са онима који ће признати Косово као независну државу.

„То ће практично онемогућити даље преговоре о приступању ЕУ, те ће заоштрити билатералне односе са свим земљама које признају независност Косова”, наводи Јовић у свом блогу, који је, иначе, писао пре признања независности.

Судећи по изјавама представника ДСС-а, није баш јасно како ће се створити услови да се у месецима који долазе преговори са ЕУ наставе. Ако се и наставе, Србији ће, бар по неформалним изјавама западних дипломата у Београду, у неком тренутку, а најкасније уочи пријема у ЕУ, као услов бити постављено признање независног Косова. Нема никакве дилеме да у ближој будућности Брисел такву потврду неће добити и да ће на западнобалканском ћилиму имати рупу а не рупицу.

Србија у овом тренутку настоји да заоштравање односа са земљама које су признале Косово сведе на меру која неће угрозити њене интересе, економске и политичке. Отуда нема, рецимо, протеривања дипломата. Иако је јасно да ће све земље бивше Југославије изузев Босне и Херцеговине у релативно кратком року признати независност Косова, све оне, укључујући и до јуче горопадну Словенију, покушавају да то учине што касније како би односи са Србијом били што мање нарушени. Хрватски премијер Иво Санадер је јуче рекао да је „Србија у тешкој ситуацији и да није на Хрватској да јој додатно отежава”, понављајући да ће Загреб признати Косово кад за то дође време и када то учни већина земаља ЕУ.

Додатну тежини тој изјави даје то што ју је Санадер дао после провокативне изјаве лидера СРС Томислава Николића да неће признавати границе Хрватске у случају да она призна Косово и пошто је прозван у хрватском парламенту да одговори како ће влада реаговати на „увреде и претње из Србије”. Но, Санадер неће моћи два пута да буде тако уздржан, а мало је вероватно да своју изјаву Николић неће поновити, јер српски политичари, очекивано, губе кочнице.

То се не односи само на Николићеве границе и Самарџићеву легитимност. Лидер НС Велимир Илић јуче је поводом разбијања амбасада рекао да су „нама странци разбили државу, а ми њима неколико прозора на амбасадама”. Илићев „ингениозан” закључак је индикативан: „Морају да науче да је и то демократија”. Чини се да је последица радикализације политичке сцене то што се чини као да Београд помало напушта аргументе којих се до јуче врло чврсто држао – права и закона.

Јовић наводи и бројне друге последице косовске независности, тврдећи да проглашење независности Косова изазива само нове проблеме и не даје никакво трајно решење. Он каже да ће последице осетити сама ЕУ, јер се одлуке о Косову не доносе у Бриселу, него у Вашингтону и Москви.

„Без јединственог става о признању Косова, поставља се питање и шта је то европска „заједничка” спољна и безбедносна политика, те хоће ли бити могуће ускладити политику даљег ширења на земље западног Балкана”.

Криза у Босни и Херцеговини је неминовна уколико се Република Српска одлучи да крене путем Косова: „Подржи ли Русија у том случају РС, руско-амерички сукоб ће се пребацити с питања Косова на питање Босне, а то би значило дестабилизацију свега што је учињено у тој држави”.

Коначно, не и по реду, Косово је на Балкану усидрило две светске силе:

„Русија ће бити све присутнија у Србији, а Америка на Косову. Сударање Америке и Русије догађаће се на Ибру и то ће тако остати све док се једна од тих двеју сила не повуче са Балкана, а то значи – унедоглед”.

-------------------------------------------------------

Немачки синдром

Јовић каже да треба истражити да ли на Косову постоји „косовски национализам”, или „албански национализам”.

„Косовски Албанци за себе не кажу да су Косовари, него су Албанци, а албански национализам ће (баш као и српски, и хрватски, и сваки други) и даље инсистирати на пароли „сви Албанци у једној држави”. Стварањем косовске државе, ствара се и „немачки синдром”: једна је нација подељена у две државе. Као што се Немачка ујединила уз слоган – „ми смо један народ”, тако ће и албански национализам инсистирати на нелогичности постојања двеју држава једног народа. То, наравно, отвара и питање будућности Македоније, као и питање стабилности јужне Србије”.

----------------------------------------------------------

Косово нови Израел

„Због тога што ће Србију видети као сталну претњу, Косово ће зависити од подршке коју ужива у САД, а та подршка мораће да буде велика, јер ће и претња одржању независног Косова такође бити велика и – како су најавили српски политичари – перманентна. За Сједињене Државе, Косово ће бити нови Израел, чије одржање у највећој мери зависи од америчке подршке”, каже Јовић.

------------------------------------------------------------

Санадер: Није на Хрватској да отежава Србији

Хрватски премијер Иво Санадер изјавио је јуче да је Србија у тешкој ситуацији и да није на Хрватској да јој додатно отежава, и поновио да ће његова земља признати Косово кад за то дође време и кад то учини већина земаља ЕУ.

Санадер је у Хрватском сабору рекао да је признање у овлашћењима владе и да је против тога да се о томе расправља у Сабору, додајући да је Хрватска обавезна да следи заједничку спољну и безбедносну политику чланица ЕУ. „Ми желимо добросуседске односе са Србијом и да решимо проблеме који су остали након рата. Желимо, пре свега, да решимо хуманитарна питања, односно да нам кажу где су сахрањене особе које се воде као нестале”, рекао је хрватски премијер.

Одговарајући на питање шефа и јединог посланика десничарске Хрватске странке права Анте Ђапића, „како ће влада реаговати на увреде и претње из Србије и да ли у Хрватској постоји консензус око тајминга признавања Косова”, Санадер је одговорио да је потребно и корисно да Хрватска не реагује на сваку провокацију.„Што нас брига за оно што Томислав Николић говори”, додао је хрватски премијер, наводећи да је на „службеним страницама СРС програм велике Србије”.