Дванаест сати на нишком фестивалу

Далеке 1970. био сам ђак трећег разреда средње музичке школе у Нишу. Као и увек, и те године школско звоно се оглашавало првог септембра, али ја сам из свог села са теглом младог кајмака и џемом од шљива дошао у град на Нишави неколико дана раније. Разлог су били Филмски сусрети. Нада да ћу „уживо” видети Бату, Смокија, Милену или Бориса Дворника – узбуђивала ме је до бескраја. Као сиромашни сељачки син који мора да заради неки динар са стране да би платио собичак у сутерену, латио сам се посла колпортера и тих дана продавао фестивалско издање нишких „Народних новина”. Мотао сам се понајвише на платоу испред чувеног хотела „Амбасадор” или на самом улазу у древну средњовековну тврђаву. Из тих бусија – могао сам са сигурношћу да се надам да ћу видети оне које су сви неизмерно волели, због којих су се стотине њих сатима тискали са испруженим блокчићима, албумима и споменарима. Све за један аутограм, за један додир са обожаваном филмском звездом, за један трен среће и усхићења.

И уистину, моје стрпљење се исплатило. Било је то оне вечери кад се у Тврђави приказивао монументални спектакл Вељка Булајића „Битка на Неретви”. Стајао сам штркљаст и мршав као притка поред каменог зида на самом улазу у тврђаву, са бисагама преко леђа у којима је било сутрашње издање новина и викао на сав глас: Купите новине, нишке новине, специјално издање. И онда, испред мене се створио нико други до – велики Љубиша Самарџић. Кад сам га угледао, одсекле су ми се ноге.

Висок, леп, са бујном косом и широким осмехом, у сакоу, са лептир-машном на кошуљи белој као снег. За тренутак је застао поред мене. Гледао сам га задивљен и збуњен. Нисам смогао снаге било шта да му кажем. Чак ни да му понудим новине... Шта ти је судбина? Колико живот уме да буде непредвидљив и променљив. Тада нисам могао ни да сањам да ћемо се десет година касније Смоки и ја заједно поклонити сјајној нишкој публици, ту, на истом месту, у тврђави. Као директни партнери, као глумачки тандем, као тумачи главних улога у култном филму Хајрудина Крвавца „Партизанска ескадрила”. Он као авијатичар Жаре, а ја као млади сељачић Далибор, који баш њега наслеђује у пилотској постави прве партизанске ескадриле.

Ове године, на свечаном отварању јубиларног педесетог Фестивала глумачких остварења, чувени Смоки се није појавио. Ни он, ни легендарни Бата Живојиновић, ни непоновљива Милена Дравић, ни великан филмске глуме Драган Николић. По сили нужде и неминовности божјих закона или не – али, нису били ту. Није дошао ни Манојловић, ни Ристовски, ни Мирјана Карановић, ни Диклић, ни Брајовић, ни Берчек, ни Гутовић, ни Светозар Цветковић, ни Љиљана Стјепановић, ни Тања Бошковић, ни Даница Максимовић, ни Горица Поповић, ни млађи а ништа мање сјајни Бјелогрлић, Лечић, Милорад Мандић, Бода Нинковић, Глоговац, Мима Караџић, Зоран Цвијановић, Жика Тодоровић, Аница Добра, ни Наташа Нинковић ни недавни добитник највеће награде Фестивала талентовани Љуба Бандовић... Да ређам још? Кога све нисам поменуо? Сем неколико глумаца из Бјелине „Монтевидео” школе који сада играју код мог презимењака Дарка Бајића – ни младе наде нису дошле... Само неколико великих имена српске глумачке елите увеличало је помпу великог јубилеја. Били су ту Петар Божовић, Миша Јанкетић, Танасије Узуновић и нешто млађи колега Тихомир Станић. Да не рачунам председницу жирија Весну Чипчић, Драгана Мићановића и Зеремског, који кажу да су само њени асистенти.

Притиснут сећањима на прохујала времена, опхрван сликама које су дубоко урезане у моје памћење – тих 12 сати у Нишу био сам сетан и тужан. Није ме стид да то признам. Пожелео сам да све лепо, незаборавно и узбудљиво што памтим и што ме везује за тај фестивал и срећно време када је филм био високо на лествици признатих друштвеној вредности, када се глумачка уметност ценила – остане неразграђено, чисто, чедно и дубоко у мом сећању.

Сутрадан, у рану зору, док се у тесним уличицама недалеко од хотела у којем сам коматозно преспавао осећао мирис свежег хлеба, док сам као да однекуд бежим притискао гас и грабио према Београду, чинило ми се – да ми је цигла у стомаку. Све време док сам возио, питао сам се због чега се тако осећам. Шта је разлог? Шта је то недостајало? Сви су били љубазни. Уљудни господин, градоначелник Ниша професор Зоран Перишић био је добар домаћин, лепа директорка Културног центра веома љубазна и приљежна. На вечери у чувеној кафани „Стара Србија” служили су се знаменити нишки гурманлуци, ватромет није било лош, Сека Саблић је заслужено добила награду „Павле Вуисић”, било је нешто блицева, није падала киша, тврђава је била пуна... Све је било ту – сем енергије, заноса, озарења, лепоте... Уместо чаролије филма и апотеозе у славу глумачке уметности, уместо величанствене метафоре трајања, наслеђа, континуитета и будућности манифестације која је навршила пола века – све је деловало изнуђено, кисело и без покрића. Без радости и свечаности на лицима људи. Загледао сам их: тихи, као у мимоходу, улазили су у тврђаву и седали на своја места. Чекајући да почне нешто што је у неповрат нестало.

Глумац, редитељ, сценариста