Српски пример

Хвала Богу, коначно је неко побеснео!

Француски министар иностраних послова Лоран Фабијис у недељу је поступке неких земаља чланица Европске уније описао као скандалозне. Фабијис је био љут, хвала Богу. Коначно смо имали прилику да чујемо искрени излив емоција поводом скандалозног неуспеха Старог континента да се позабави оним што европски политичари описују као „најтежу избегличку кризу Европе још од Другог светског рата”.

Само се Немачка часно понела, одлуком да поведе рачуна о свим пријавама за азил из Сирије. Уједињено Краљевство примило је у прошлој години само 26 хиљада пријава за азил, од којих је прихватило само 11 хиљада. Немачка је имала 92 хиљаде сличних пријава, Француска 67 хиљада, а Шведска 40 хиљада. Уједињено Краљевство процентуално заостаје за Белгијом, Холандијом, па и Аустријом. У 2014. години, Велика Британија је указала легалну добродошлицу за само 187 Сиријаца, док их је Турска примила 1,6 милиона!

Господине Камерон, нису ови људи „чопор”, или како ваш министар иностраних послова тврди „пљачкаши који ће убрзати колапс европске цивилизације”. То су породице као што их и ми имамо. Те људе можете свакога дана да видите у близини Економског факултета у Београду, а њихове очајничке колоне нижу се од Грчке до граница Мађарске.

Не, господине Хамонд, ове избеглице неће убрзати коначни слом Европе какву смо до сада познавали. Том колапсу пре ће нас приближити пренебрегавање основних хуманитарних принципа на којим се заснива идеја европејства.

Две стотине хиљада избеглица пристигло је ове године у Европу. То је 0,027 процената у односу на 740 милиона становника најбогатијег континента на свету. Засигурно, Европска комисија и њени службеници, који се данас нерадо враћају са одмора, могу да смисле нека решења која ће уважити међународно право.

Дотле, останимо гневни. Шта, до ђавола, ради та Мађарска када гради заштитни зид? Миклош Хорти би такво решење поздравио, али апсолутно му нема места у Европи 21. века. Осуда није довољно гласна.

Нађимо и у гневу неку утеху у понашању и моралном ставу Владе Србије, која покушава да се суочи са растућим бројем имиграната који пролазе кроз земљу. Треба да будемо поносни на толеранцију и људску топлину коју свакодневно показују обични грађани у Београду и дуж пута које ове породице прелазе кроз Србију. Треба да будемо поносни и на хитну помоћ, градску чистоћу и друге службе на које је овај терет пао током најтоплијег лета.

Какав су само пример људи и Влада Србије остатку Европе.

Бивши помоћник генералног секретара УН