Немоћни и насамарени

Колико платиш, толико добијаш: „Ваша заова ће бити смештена на последњем спрату. Јесте да немамо лифт, али јој, искрено, он и није потребан јер је госпођа непокретна. И сами знате да сте смештај у дому платили знатно мање, тако да не можете очекивати луксуз. Што се тиче кухиње, не брините, биће ускоро премештена са првог спрата у приземље.”

То је реалност с којом се често сусрећу немоћни и стари кад их сродници сместе у дом. И ако сте мислили да од тога нема горег, варате се. Има!

„За сат времена спакујете кофере! Затварамо дом. Где ћете даље? Е, па ту вам не можемо помоћи... Ово је и за нас изненађење. И ми смо остали без посла. И ми немамо куд. Инспекција нас је запечатила. Да вам вратимо новац? Ни њега више нема.”

Неприхватљиви услови живота, незадовољавајући ниво хигијене, лош однос запослених према корисницима, мањак стручног особља – проблеми су са којима се често срећу старије и немоћне особе када због здравствених проблема или из неких других разлога морају да почну да живе у дому за старе. Услови смештаја су различити, од веома квалитетних у чијим благодетима корисници могу да уживају ако одвоје и до 1.000 евра, до тек прихватљивих за живот, јер су многи домови заправо адаптирани хостели, фабричке хале, пансиони за пружање туристичких услуга, кафане… Свакако нису ваљана место за смештај старих особа којима је потребна и посебна нега, а до таквих „дивљих” домова инспекција најчешће долази по пријави сродника, комшија или преко огласа..

У организацији „Амити” упозоравају да тек свака осма старија особа у Србији својевољно живи у приватном дому за припаднике „трећег доба”, док је код сваког четвртог старијег грађанина наше земље боравак у државном дому његов лични избор. Посебан, и не мање важан, проблем јесте и однос запослених према корисницима. Често је безличан или површан, па се штићеници осећају као насамарене комшије или недовољно добри станари.

Власници домова у Србији умеју добро да се припреме за добијање лиценце, а кад инспекција заврши обилазак, ти угланцани дворци за смештај старих престају да личе на оне које су инспектори проверили. Соба са два лежаја претвара се у четворокреветну, из кухиње одједном изникне још једна спаваћа соба, двориште постаје паркиралиште… Зато је важно, поручују инспектори социјалне заштите, да будући корисници не бирају старачке домове без лиценце, јер гаранција за такав смештај не постоји.

Коме онда да се пожале недужни грађани који остају без крова над главом и обећане бриге, ако се зна да у Србији, у Београду, у Миријеву, и те како јесте могуће да у дому за старе, овенчаном државном дозволом за рад, баш под кровом куће спава непокретна старица док око ње гори ватра?