Ахлам сања Немачку

Кањижа – По тмурном и хладном јутру испред прихватног центра у Кањижи групе избеглица спас од кише која је почела да пада траже испод крошњи дрвећа. Неки од њих преноћили су у кампу, други су овде тек стигли и желе што пре да наставе даљи пут ка жељеном одредишту. Уморни су, промрзли. Прихватни центар у ком борави око 700 избеглица, управо су напустили Зијад и његова супруга Ахлам са троје деце. Чекају превознике који ће их одвести до границе.

– Најстарији син има седам, ћерка шест, а најмлађа ћерка четири године. Уморни су и сада већ узнемирени због дугог путовања – каже Ахлам на чијем лицу се такође оцртава премор, али и осмех уз који нам саопштава да њено име у преводу значи„сан”. А њен сан је Немачка у коју очекује да ће стићи што пре.

Сиријац Фади (38) је управо стигао у Кањижу. Путује са двадесетчетвородишњим нећаком. Обојица имају легална документа што ће им, надају се, олакшати и убрзати преостали пут. И њихова жељена дестинација је Немачка. На течном енглеском Фади нам прича да је у Сирији радио као дизајнер. Његов нећак је напустио завршну годину студија економије, јер не жели у рат.

– У Србију смо дошли пре два дана. На граници су били веома љубазни према нама и предусретљиви, због чега смо захвални. Али у појединим хотелима у Београду нису желели да нас приме, говорили су нам да нема места, а видели смо да га је било за Европљане. Проблем нам је био и то што на аутобуској станици нису желели да приме евре, а таксисти су нам вожњу наплаћивали вишеструко скупље него локалним становницима – јада се Фади. Чуо је да избеглице нису добродошле у суседној Мађарској. Ипак, нада се да неће имати проблема јер имају важећа документа. – Преплашен сам због ситуације у Мађарској, не знам зашто се тако ружно опходе према избеглицама. Нисмо ми терористи, само желимо да оставимо иза себе рат и страдања. До пре неколико година у Сирији није било као сада, када је свака породица у опасности, сада је страшно, сваког дана страдају недужни – прича Фади. Љубазно прихвата нашу молбу да нам буде преводилац у разговору са избеглицама које испред кампа чекају превоз до границе. Међу њима је и Закија, са једанаестомесечном бебом.

– У Сирији смо имали своју продавницу. Због рата смо пре две године побегли у Турску. Имамо троје деце. Супруг је напорно радио по цео дан, али нам је у Турској зарада била довољна само за најосновније потребе. Зато желимо у Немачку – каже нам Закија.

Њен трогодишњи син је на ивици суза. Питамо шта се десило. И он и други син су уморни, а сада је узнемирен и што је изгубио играчку. Закија речи хвале има за Србију, али и за Македонију у којој, прича, нису имали никаквих потешкоћа. На наш помен ситуације у Мађарској, одмахује главом.

– Не знамо како је у Мађарској. Надамо се да ће нас тамо сачекати Црвени крст, помоћи нам да наставимо даље – уверена је ова Сиријка. Фади нам потврђује да многе избеглице нису чуле за догађаје у Мађарској. Очигледно да је међу њима и групица насмејаних петнаестогодишњака огрнутих ћебадима које затичемо како напуштају камп. Запутили су се, кажу, у Мађарску. Пешице. Одморили су се и јели, па могу да наставе.

Кроз прихватни центар у Кањижи прође дневно око 4.500 избеглица. Највећи прилив је забележен у понедељак, скоро 5.000, сазнајемо од председника Скупштине општине Кањижа Роберта Лацка.

– Брине нас долазећа зима, овде нема услова за боравак људи по хладном времену. Ови шатори су предвиђени да се греју на чврсто гориво, а како су стигле ниже температуре, многи већ сада пале ватру, што је опасно за њих и за околину, плашим се да ће се запалити – забринут је Лацко.

Према његовим речима, кроз прихватни центар је у протеклих месец дана прошло 40.000 избеглица. „Хладно им, расте нервоза. За две недеље се очекује још хладније време, не знам како ће то ови људи подносити. Очекујемо да државни органи и Комесаријат пронађу решење за њихов смештај. То би требало да буде неки чврст објекат са одговарајућим капацитетом, а ми то овде немамо”, указује Лацко.