Кад пригусти, Редмонд зове Београд

Када је Драган Томић 1992. отишао у САД није имао намеру да се враћа, јер је оставио земљу која се распадала. Четрнаест година касније ипак се вратио, с визијом другачије Србије. Данас је директор развојног центра „Мајкрософта“ у Београду, у коме раде стручњаци који могу да нађу посао било где, али су остали овде. Осим тога, промењен је имиџ Србије, макар у седишту компаније.

 „У време кад сам отишао, Србија је за Американце била егзотично место, у смислу ко зна шта тамо раде, вероватно кољу људе. Сада мисле да смо ванземаљци који раде невероватне ствари. Могли бисмо да запослимо још 100 људи кад бисмо могли да их нађемо“, прича Томић (41), који се 2007. прикључио тиму.

Развојни центар је 2005. основао Бодин Дрешевић, такође повратник из САД, и овог месеца слави десети рођендан повратка. Запошљава 200 људи, од којих је 160 инжењера. И конкурс је стално отворен. У тиму су добитници награда са математичких олимпијада, више од 10 докторанада, један Рус који је годинама био најбољи студент на Кембриџу и још шест странаца.

У модерним канцеларијама у Новом Београду ради петнаестак „повратника“, талената који су у неком тренутку прихватили изазов да се врате из света и направе нешто у својој земљи. Међу њима су двојица Никола, у шали се представљају као Шпанци, јер су дошли из Барселоне. Када је пре четири године приводио крају докторат на универзитету у том граду, Никола Вујић (31) није ни помишљао да ће се вратити у домовину. Дошао је на разговор у Београд и преокренуо одлуку.

„Имамо гомилу талентованих људи које смо деценијама извозили. Мени је ово била сјајна прилика и цела прича ми се допала јер градимо нешто у Београду. Ово је тренутно у ширем региону најбољи посао који можете да нађете у ИТ сектору“, каже Вујић, који је претходно радио у Њујорку и Лондону.

Ни Никола Пузовић (35) после доктората у Италији и послова по разним фирмама у Европи није помишљао да је следећа станица Београд. „Посао је премашио моја очекивања. Ствари које се овде раде ретко где у Европи можете да радите у смислу колико су проблеми интересантни“, каже Пузовић.

Развојни центар је место где настају делови производа које користи цео свет. У Београду се ради једна трећина SQL сервера, нови „офис“ производ „Sway“, најбитније ствари унутар клауд сервера „Аzure“, овде је настао важан део преводиоца за „виндоус“ телефоне...

О новим стварима се не прича, али сазнајемо да се ради на великим пројектима о којима ће глобално тек да се говори. Српски тим специјализовао се за примењено машинско учење и базе података, а у централни је чувен по томе што заврши посао како треба и што прихвата највеће изазове. 

„Имамо тај спортски менталитет, наш тим од шест до седам људи може да се носи с било ким и наши људи кад раде знају да се забављају. Такође, мислим да су неки елементи нашег образовања доста добри. Људи са ЕТФ-а воде рачуна о детаљима и раде квалитетно. То је оно што наше стручњаке издваја, јер такав квалитет нећете наћи ни на великим и развијеним тржиштима. Затим, наши људи су спремни да уђу у послове који су наизглед неизводљиви. Много пута су нам рекли из Редмонда да смо направили нешто од посла који други не би пипнули. Кад друге опције нису више реалне, они позову Србију да извуку нешто“, каже Томић.

Радно време је флексибилно. На посао се долази обично касније јер је просек година 28. Руководство остаје неким данима до касно због састанака с Редмондом и временске разлике од девет сати.

У јавности се могу чути коментари да инжењери овде раде више него што би радили да су у Америци а да су мање плаћени. „То је глупост. Цело ИТ тржиште је глобално. Ради се исто као у Америци, а плате јесу мање, али се с њима овде боље живи“, каже наш саговорник.

Сигуран посао

У ситуацији када је сан великог броја људи сигуран посао, Томић износи став да код нас културолошки мора да се преломи да је то само онај посао где човек учи, ради и труди се.

„Да ли је сигуран посао кад неко ради у фирми цео живот или кад може да нађе посао било кад. Сви наши људи кад би изашли на тржиште имали би две-три понуде за недељу дана. По мени је то сигуран посао“, каже он.

Није важан билијар

У заједничким просторијама на горњем спрату налази се пространа кухиња, фотеље за масажу, сто за стони фудбал, простор за видео-игре, модеран намештај у живим бојама логотипа „Мајкрософта“. На доњем спрату су билијар, стони хокеј и стони тенис. Простор је, кажу, боље опремљен него у САД и тамо су чак неке ствари прекопирали одавде.

Ипак, инжењери с којима смо разговарали нису пристали да их сликамо за билијарским столом, јер им се не свиђа имиџ који се на тај начин ствара. Смета им што сви новинари то сликају, јер је, кажу, потпуно небитна ствар, а суштина приче је да се у центру ради озбиљан посао.