Без задруге нестаје село

Банатско Вишњићево – Село је на тромеђи општина Житиште, којој припада, Зрењанин и Сечањ. Настало је на ледини где су никле куће солунских добровољаца, које је краљ Александар наградио земљом после Првог светског рата. Брзо је напредовало, достигло број од преко 700 становника, а онда је почело да стагнира. Данас има нешто више од 200 становника, али тај број се нагло смањује, јер је углавном реч о старачким домаћинствима. Поред свега што се овде угасило, сада прети опасност и да остану без пољопривредне фирме, некадашње задруге која је знак њиховог опстајања.

На аутобуском стајалишту је највећа гужва једном недељно када пре подне долази поштар. Ових дана путници су ретки. Аутобус чека двоје средњошколаца, понеки одсељеник, који је дошао да обиђе старе родитеље и радник који путује на посао.

Четворо ученика основне школе и двоје деце за предшколску наставу у суседно село возе родитељи. Не само да су овде пре неколико година укинуте школа и месна канцеларија, него више нема ни спортских клубова, кафане, дома културе.

– Народ се боји да бисмо ускоро могли да останемо и без једине фирме у селу, пољопривредног предузећа „Бранко Глеђа“ коју зовемо задруга – каже председник Савета МЗ Банатско Вишњићево Славко Вуковић.

После Другог светског рата, као и у многим другим местима, и овде је основана земљорадничка задруга. Задругари, овдашњи сељаци су докупили 300 хектара земље и задруга је добро пословала. Касније је она ушла у зрењанински комбинат „Серво Михаљ“ за који се тврди да је производио више хране него данас заједно три земље с простора бивше Југославије (Македонија, Црна Гора и Босна и Херцеговина). Међутим, одлуком политичара комбинат се распао, а вишњићевска задруга, тадашњи ООУР (основна организација удруженог рада) „Бранко Глеђа“ постаје самостално друштвено предузеће. Та пољопривредна фирма дао ДП сада треба да буде продата у приватизацији.– То би за нас била пропаст, јер не само да у њој раде наши мештани, него смо и ми остали њени кооперанти. Овде добијемо семе и ђубриво, а кад продамо летину платимо то што смо у пролеће подигли – кажу Саво Драшковић и Мирко Дрча, ратари који су већ у годинама, као и већина мештана, али још обрађују земљу.

Мештани истичу да мора да се заустави пропадање села, јер „овде и лекар долази једном недељно“. Све мање је младих, а ако оде и та фирма, страхују да ће се село потпуно угасити. Наводе да им треба задруга која ће се прилагодити њиховим потребама, а не „неком ко ће да купи земљу, коју ће да обради са два трактора (два шофера) и коме неће требати више радника“. То се већ догађа у њиховом окружењу.

– Свашта смо покушавали не би ли нам држава омогућила да се наш статус прилагоди потребама овог села, да нам се врати задружни статус. То би било и најправедније, јер је баш у статусу задруге купљено 300 хектара земље, о чему постоје веродостојни документи. Десетак година се дописујемо са владом Србије, коју нам у министарствима препоручују као праву адресу. Проблем је што се владе мењају, а ми морамо свакој изнова да доказујемо о чему се ради. Надамо се повољном решењу с обзиром да се припрема законска регулатива којом ће задругама бити враћен адекватан статус – каже овдашњи ратар Војин Тркуља.