Европа је произвела избегличку кризу

У ишчекивању смо нове представе редитеља Оливера Фрљића „Комплекс Ристић” која ће бити премијерно изведена управо на 49. Битефу, сутра увече у 20 часова  на сцени Битеф театра. Копродуценти представе у Словенско младинско гледалишче из Љубљане, Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца из Ријеке, Битеф театар и МОТ из Скопља.

Фрљићева представа која окупља регионални тим уметника бави се сценским искораком редитеља Љубише Ристића од 1981. до 1985. године у Словенији, али и његовим радом у Загребу, Сплиту, са посебним акцентом на КПГТ-у.

Идеју за рад на представи „Комплекс Ристић” дала вам је специфична ситуација редитеља Љубише Ристића који је готово избрисан из сећања. Коју грађу сте користили за представу? Да ли сте током истраживачког рада разговарали са његовим тадашњим сарадницима?

Током самог процеса рада разговарали смо с много људи који су на овај или онај начин сарађивали са Ристићем. Занимљиво је какав однос имају према њему његови углавном бивши сарадници. Код неких је то и даље критички однос, код других и после толико времена негативна емоција према њему, првенствено због Ристићевог политичког ангажмана, односно партије у којој се ангажовао. Што се грађе за представу тиче, имали смо цео низ драматурга из Љубљане, Загреба и Београда који су скупљали различити материјал и који су  осветлили Ристићев рад из различитих углова. Гледали смо пуно видео-снимака представа и покушали смо да реконструишемо не само оно што је представљало његов дугогодишњи позоришни рад, већ и што је феномен КПГТ-а представљао у целини. И наравно, шта се са тим феноменом догодило касније. Како се догодила једна врста његове девалвације.

Шта се у међувремену, по вама, догодило са естетским и идеолошким премисама на којима је настао Ристићев театар?

Ту треба разлучити естетске и идеолошке премисе. Политички ангажман Љубише Ристића представља антитезу његовом уметничком раду. Не можемо наравно оцењивати његов уметнички рад, а искључити његово политичко деловање у овом периоду. Јако је занимљив начин на који он покушава да оправда свој политички ангажман. Мислим да је у тренутку када се укључио у ЈУЛ морао да има свест. А и имао је, то је рекао у интервјуу за „Политику”: ко је заправо стварно стајао иза ЈУЛ-а и која је била функција те партије у том тренутку. Занимљиво је и ово што се тренутно догађа са Ристићем, а то је једна врста његове рехабилитације. Награда на Стеријином позорју у Новом Саду ми се чини да је управо то и да се ту Ристић покушава инструментализовати. Да се покушава од њега направити оно што он заправо није. Видећемо шта ће се са тим даље догађати.

Зашто сте представу назвали „Комплекс Ристић”? Можда и ви имате комплекс Ристића?

Превише сам млад да бих имао комплекс Ристића или како год то звали. Али мислим да много аутора које сам срео, а које је Ристић формирао, има врло специфичан однос према њему. У питању је цела група редитеља различитих генерација. То је оно због чега се представа зове „Комплекс Ристић” са једне стране, са друге и због укупности онога што је Ристић у свом уметничком и политичком деловању остварио. И комплекс као нешто што измиче језику. Дакле, наша представа Комплекс Ристић” на крају се не бави толико Ристићем, него нама самима. Ристић и КПГТ нам служе као нека врста повода да се бавимо данас сами собом. Да видимо какав ми театар стварамо, шта је данас југословенски простор, не могу рећи јединствени јер није. Све је направљено зато да тај простор не буде јединствени.

Шта бивши сарадници конкретно замерају Љубиши Ристићу?

То је дуга прича. Могао бих ићи од особе до особе. Много сарадника му замерају управо тај политички ангажман, али мислим да је ствар и у томе да нису када су сарађивали са Ристићем могли да успоставе критичку дистанцу према њему. Припадам другачијем типу редитеља, будући да управо радим на томе да глумци непрестано пропутују оно што радим. Не желим да они безрезервно верују ни мени ни мом раду, ни мојим идејама.

Ристић и даље инсистира на политичкој принципијелности, односно идеји о заједничком културном простору?

Мислим да та политичка принципијелност не постоји нигде друго него у Ристићевој глави. Ту постоји пуно контрадикција у његовом политичком деловању. Мислим да је немогуће говорити о некој левој идеји која се реализује кроз ЈУЛ. Нека партија се може звати ЈУЛ, али то не значи да она било шта има са левом идејом. Са друге стране мени је фасцинантно да заправо неко ко  са тих идеолошких премиса дође у овај контекст у којем је он деловао деведесетих година прошлог века. У тај политички контекст у којем неко ко је направио неке представе које јесу пропитивале шта је аутентична лева идеја и како се она изгубила у Југославији. Да онда у одређеном тренутку улази у ЈУЛ Мире Марковић и да то види као некакву политичку платформу са које може деловати.

Својим представама провоцирате, стављате људима огледало пред лице? Шта стоји испред вашег огледала?

Не знам шта стоји испред мог огледала. Мало се гледам лицем у лице. Борим се што више могу против своје нарцисоидности. Не знам да ли сам леп. О укусима се не расправља.

Поново се суочавамо са таласом избеглица? Какву слику данас остављају на вас, будући да сте и сами били избеглица? Шта мислите о реаговању Европске уније на избегличку кризу?

Ми заборављамо да је заправо Европа произвела ову избегличку кризу. Да су њена политика и економија натерале ове људе да се покрену. Не треба да заборавимо ни на колонијалну историју Европе. Европа је легализовала један облик пљачке. Из дела тих земаља долазе људи у ту исту Европу, а она им је уништила све што је могла. Уништила је сваку претпоставку да те земље имају некакав нормалан развој. Чак и после периода када су те земље оствариле самосталност, Европа је учинила све како би створила економску зависност тих земаља о њој. И мислим да је ово нека врста поетске правде, а да нисам препатетичан. Не видим зашто је проблем да ти људи долазе у ту Европу. Не видим зашто је проблем у томе да свака особа живи и ради где хоће. Зар неко мора бити жртва политичког прогона да би могао да добије избеглички статус у Европи или азил. Уз политичко насиље постоји и економско насиље јер ти људи су такође и жртве економског насиља које је произведено из Европе.

Србија се нада уласку у ЕУ. Шта је Хрватска добила уласком у Европску унију?

Србија и Хрватска ће се, након што су тако лепо ратовале и што је толико људи побијено и што су се потрудили да се распад Југославије догоди оружаним путем, опет наћи у једној асоцијацији заједно. Србија и Хрватска би требало да схвате да ће, како год се звала држава или било шта у чему су оне, увек бити комшинице и требало би радити на побољшању њихових билатералних односа. Мислим да Хрватској то у овом тренутку никако не одговара. ХДЗ је успео поново да произведе антисрпску хистерију, то је горе него деведесетих. Србија ту исто има своје калкулације. Мислим да је тај сукоб ниске напетости у односу на ове две државе врло захвалан за унутрашњу политику и једне и друге земље.

--------------------------------------------------------------------

 Вечерас на Битефу „Смрт Ивана Иљича” у ЈДП-у

На сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта вечерас ће као трећа премијера овогодишњег 49. Битефа бити изведена представа „Смрт Ивана Иљича” по делу Л. Н. Толстоја у режији Томија Јанежича и у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада.

 Представа „Смрт Ивана Иљича” отвара питање живота: како живети у складу са собом и шта даје смисао нашим животима.