Клик за Шавију

„Шавија добила стан у центру Београда: певачици посланик поклонио скупоцену некретнину”, обавестио нас је ових дана у свом штампаном и веб издању наш водећи таблоид. Како је навео неименовани „извор близак певачици”, „Шавија је месец дана у емотивној вези са политичарем који је очигледно толико одлепио за старлетом да је искеширао око 100.000 евра за њен нови дом, који се налази у елитном београдском насељу”.

Онима који не прате таблоиде нити ТВ ријалитије попут „Парова”, неопходно је објашњење: (Наташа) Шавија је девојка у чијој се оскудној биографији наводи да је рођена у Новом Саду, а да тренутно живи у Београду. Завршила је „приватни факултет за менаџмент у култури и медијима”. Сада се „посветила музичкој каријери и снимила је две песме и два спота”.

Њена слава је, међутим, од друге врсте. Ова млада жена је, наиме, у таблоидном сазвежђу које функционише по принципу „нема блама, важна је реклама”. На својој фејсбук страници, она педантно евидентира све (за пристојну особу) бедастоће које се објављују о њој: да је „оверила” целу фудбалску репрезентацију Србије, да је младим фудбалерима обећала орални секс као награду ако постану прваци света (па то порекла кад су заиста постали – они духовити кажу да се уплашила превеликог посла), да је у вези са „директором јавног предузећа” и много шта још.

Притом, она је само једна од многих старлета (по дефиницији, то је девојка „са атрибутима”, без правог занимања), које су храна за штампане и онлајн таблоиде, у односу који им је обострано користан. Њихове голе груди, „позадине” и цео репертоар „провокативних поза”, уз несумњиво измишљене приче о везама са фудбалерима, неименованим политичарима и директорима, удовољавају воајерским импулсима јавности, а оне заузврат стичу славу и „спонзоре”.

Шавија и многобројне колегинице су и јунакиње једног новог новинарства које није настало овде, него само преузето и прилагођено. Лансирање опскурних личности у јавни простор глобални је тренд и елемент медијске транзиције (и истог процеса у ономе што се зове „популарна култура”) за коју се још не зна где ће стићи.

Класични медији, штампа пре свега, већ дуго су у кризи, у околностима када битку за најважнији ресурс – време читалаца – добијају садржаји који се конзумирају са екрана: телевизијских, али све више и оних мобилних. Велика експанзија таблоидних сајтова којима се приступа бесплатно већ је однеговала једну нову генерацију читалаца плитке пажње, у контексту када истраживања показују да се поглед на свет све више формира вестима које се генеришу онлајн.

А онлајн медијима, да би бар покрили трошкове својих невеликих тимова, потребни су „кликови”: што више посетилаца чије се очи продају оглашивачима. Да би их привукли, морају се пунити непрекидно, 24 сата дневно, седам дана у недељи. Зато су им потребне Шавија и њој сличне.

Саобраћај (број посета) обезбеђује се снижавањем мерила шта је за објављивање, при чему је квантитет постао много важнији од квалитета. Све је више вести, попут наведене о скупом поклону анонимног политичара Шавији, измишљено. То је процес у коме се, како то констатује амерички експерт за маркетинг и онлајн медије Рајан Холидеј (аутор популарне књиге „Верујте ми, ја лажем”) – „ништа претвара у нешто”.

Уочљиво је такође и да се сајтови понашају као стадо: кад се нешто појави на једном, то највећом могућом брзином прежвакавају и други. И сви притом непрестано скенирају како домаће друштвене мреже преко којих старлете рекламирају свој нови доњи веш (често само из једног дела), тако и стране узоре који такође воде битку за што већи број „кликова”.

Наши сајтови су већ сасвим усвојили и трикове страних пандана за манипулацију читаоцима. Реч је пре свега о насловима који се састављају по принципу „ставите све, али изоставите тек толико да људи пожеле да кликну”. Ево узорка: „СТРОГО ЧУВАНА ТАЈНА: Ако ово схватите, оствариће вам се све што желите”. Или: „СТАВИО ЈЕ ЈАЈЕ У КЕСУ: Ово је толико генијално да ћете и ви...”:

Ако прогутате овај „клик мамац”, најчешће откријете да онога што је у излогу (у наслову), нема у радњи (у тексту). Али, клик по клик – а сваки се прецизно мери – ето рејтинга и адута са којима се иде оглашивачима. Све популарнији метод јесте и стављање знака питања на крају „сензационалног” или „ексклузивног” наслова, чиме се ово ново новинарство ограђује од лажи која је у тексту.

Какве су у оваквим околностима шансе новина и новинара који настоје да провере чињенице и наводе стварне изворе? Мале, јер већина то не чини. „Кредибилитет не функционише као пословни модел”, констатује Кели Мекбрајд из угледног „Поинтер” института за медијске студије.

„У ери слика и забаве, у ери тренутног емотивног задовољења, ми нити тражимо нити желимо поштење или стварност” објашњава амерички новинар, публициста и свештеник Крис Хеџис.

Ваљда је због тога „граду и свету” било важно саопштити шта „без блама”, каже ријалити звезда Миљана: „Гаће мењам једном недељно!”