(Само)отрежњење

Рачуница је проста. Од пола милиона српских демонстраната на прексиноћном митингу, неке две-три хиљаде је као критична маса кренуло у демолирање престонице. Процентуално, то је 0,5 одсто оних који су били у то време на улицама. Да ли су они слушали говорнике или су већ имали друге планове у главама, показаће блиска будућност. Полиција је привела око двеста изгредника, па ће сигурно оперативно склопити слику о групи која је то чинила и шта је чинила.

Али, прва асоцијација на 0,5 одсто је малиганске природе. Лимит који, не само у саобраћају, већ и у животу, одваја оног ко срља од оног ко то не ради. Баш тако, и они који су довођени у Ургентни центар, према тврдњама дежурних лекара, прешли су ту танку црвену линију. Све се уклопило у иконографију у којој вињак има завидну улогу. Социјални вентил, емоције и фрустрације, попут оних на чувеним „претис” лонцима, прексиноћ су пропиштали без најаве. На удару су биле амбасаде, банке и продавнице фирмираних производа за тинејџере. Још за трајања митинга почели су напади на прву амбасаду, а у току молебна већ је горела америчка амбасада.

Идемо редом: ако се атак на амбасаде тумачи као револт због тога што су те државе признале Косово, зашто се онда на удару нашло представништво Хрватске чији је премијер Иво Санадер пре два пажљиво бираним речима одложио расправу о признању Косова за будућност, објаснивши да је ово тежак тренутак за Србију и да суседима не треба приседати на муку. Није јасно ни зашто је нападнутo дипломатско представништво Канаде која има сличне проблеме са сецесионистима као и ми.

Кад се иживела на амбасадама, гомила је кренула на банке, ваљда да покаже да није само политика курва, него и економија, и да нас западни капитал третира као робове. Из тог разлога је група која је ломила била истрајна, па је наставила да се свети ланцу продавница „Најки”. Све оно што су могли, кривицом социјалног статуса, до тада само да гледају кроз излог, сада им је једном каменицом било надохват ноге. Полицајци су се изгледа дебело збунили: у том троуглу (банке, амбасаде и продавнице) испочетка су чували само џамију, да би се онда престројили. Цео свет каже да су касно „дејствовали”. Једна је млада особа настрадала на сувереној територији светског полицајца број један.

Савет безбедности је одмах на дневни ред ставио и осудио обесне младиће и девојке.

Цинично је у Београду зазвучало америчко позивање на међународно право, односно на обавезу Србије да штити америчку амбасаду у Београду, поготово после одлуке Вашингтона да игнорише Повељу Уједињених нација и призна самопроглашену независност покрајине.

Али ако Србија за себе тврди да је морални победник у сукобу са оним делом међународне заједнице који подржава Приштину, онда и Београд не сме да игнорише међународне норме које му у датом тренутку не одговарају. Николас Бернс је, нажалост, у праву кад каже да су прексиноћ у Београду безбедносне мере биле „потпуно неадекватне”.