ИНТИФАДА НА СРПСКИ НАЧИН

Мора да се Осама Бин Ладен сада слатко смеје. Остаће забележено у историји да је Авганистан први признао Космет као независну државу. Да сам на месту политичара у Приштини озбиљно бих се забринуо. Јер, једну западну колонијалну творевину, Космет, међународно је признала чиста америчка колонија Авганистан. Разбојници из Кабула саопштили су да је влада Авганистана то учинила „јер је Србија својевремено подржавала совјетску окупацију Авганистана”.

Вероватно они у Кабулу данас и не разликују Србију од оне некадашње Југославије, јер Југославија никада није признавала совјетско војно присуство у Авганистану и због тога у Кабулу и није био амбасадор СФРЈ, већ само отправник послова. Као што је у то време и отправник послова амбасаде Турске у Кабулу био Хусеин Авни Бостхали, а отправник послова амбасаде САД у Кабулу Џон Гласман. Све у време совјетске војне окупације Авганистана. Лично сам познавао дотичну господу са коктела у турској амбасади у Кабулу, иначе највећој амбасади после совјетске. И сада смо ми као подржавали совјетску инвазију на Авганистан, јер смо у Кабулу тада имали отправника послова, а Турци и Американци нису, иако су и они имали отправника послова. Истина, Авганистанци су на тај проблем гледали мало суптилније, па су они имали свог амбасадора у Београду; био је то господин Мангал, чији је брат генерал Мангал био гувернер провинције Нангархар. У Џалалабаду у лето 1989. године генерал Мангал ми је објашњавао зашто је његова провинција светски рекордер у производњи опијума. Била је велика врућина у палати бившег авганистанског краља где смо разговарали, у даљини су се белели врхови Тора-Боре и Спин Гара, планина у којима сада вероватно пије чај Осама Бин Ладен.

Када сам се после неколико дана из Џалалабада вратио у Кабул, шеф КХАД-а, односно тајне службе Авганистана, генерал армије Гхулам Фарук Јакуби причао ми је како је на школовању у Источној Немачкој, у школи Стазија имао семинар током којег је сазнао да је Космет у свим анализама на првом месту идеалних терена за производњу и дистрибуцију дроге у Европи. Три године касније у Кабул су ушли амерички савезници муџахедини и побили око 50.000 људи. Американци су их одмах признали. Затим су дошли талибани, протерали из Кабула муџахедине, па су и они побили неколико десетина хиљада људи. Убијали су жене на фудбалском стадиону у Кабулу, вешали су људе по бандерама авганистанских градова. Онда су Американци предложили талибанима велике послове у вези са трасом будућег нафтовода, па су „црне турбанџије” путовале по Тексасу и разговарале са политичко-нафтним врхом Америке. Нису се договорили о цени, па су их Американци узели на нишан.

У међувремену је Осама Бин Ладен вредно радио и путовао. У Тирани је 1995. године имао састанак са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинајем, тада већ бившим шефом албанске тајне службе СХИК, Башкимом Газидедом и садашњим албанским премијером Сали Беришом. О чему су све тада разговарали могу да претпоставим. Нешто је о том састанку својевремено завапио и амерички сенатор Пат Робертс из безбедносних структура Конгреса. Па је после ућутао. У октобру 2001. у Софији су се састали Даут Харадинај, брат Рамуша Харадинаја, и Мухамед ел Завахири, брат званично другог човека Ал Каиде др Ајмана ел Завахирија. Причао ми је о томе Ралф Мурке, из обавештајне службе Интерпола, рекавши да су 13. децембра 2000. године добили податак да је „браца” Завахири боравио својевремено на Космету. Да ми је знати због чега? Због оних 140 муџахедина из јединице „Абу Бекир Садик” у области Дренице, или оних 40 муџахедина из јединице „Браво” и „Браво-1” такође у Дреници? Да ли у Вашингтону надлежни знају све то? Па, наравно да знају! Да ли им је због тога барем непријатно? Нимало!

Не чуди ме што амерички председник Џорџ Буш никако не успева да схвати морал државника Беле куће. Више ме чуди што део српске политичко-интелектуалне елите не може да спозна да су нереди и испади на београдским улицама, заправо, само сенке косметских духова који подсећају на последице убиства на нивоу државе. Наравно, не рачунајући оне који су успут и „попалили” излоге и продавнице. Независна држава Косово, то је кризно жариште на Балкану за дуги низ година.

А интифада (устанак) на српски начин последица је америчког ескапизма (бежања од стварности) на рачун Србије. И није толико знак да се у Србији повећава број огорчених људи, већ је пре реч о сталном порасту, невероватно брзом порасту броја послушних, покорних људи у редовима српске елите, који скоро мирно прихватају амерички став: „морамо да вам узмемо Косово, да бисмо спасили Србију”.

Дани пред нама показаће да ли је ноћ између прошлог четвртка и петка са народним митингом на платоу испред Дома народне скупштине заиста био сеизмички политички догађај у целој Србији, или се све свело на стварни земљотрес у околини Чачка? Да ли је Запад давањем независности Космету подигао у Европи још један зид, скоро две деценије после рушења оног у Берлину? Или су западњаци добри у управљању, али ужасни у демократији. Подела некадашње Југославије и пресељење етничких група у посебне државице под заштитом Запада? Крај хладног рата на Балкану? Или почетак од нуле?