Инфоблам

Шефови „Инфостана”, београдског сервиса за обједињену наплату комуналних услуга, показаше и доказаше како се од готово уобичајеног и релативно корисног посла може направити скандал. Уместо да понуду о осигурању образложе корисницима, тим пре што поприличан број власника станова у Београду већ плаћа бар једну, па и две полисе домаће и иностране фирме, људи су, гле чуда, то покушали да потуре и протуре као кукавица јаје. Ко плати, упецао се, ко не плати – боже мој. Биће прилике.

Стручњаци за осигурање, које смо о овом случају питали, кажу да су премија и понуђена осигурана сума сасвим по мери и грађани би имали веома коректну полису. Али, посао је урађен онако како то не треба и све је пало у воду.

Пукла је брука. С обзиром на то да је „Инфостан” градско предузеће, под контролом престоничке власти, догодило се оно што је морало – посао је сторниран, а директор предузећа поднео оставку. Ту се, рекло би се, завршава овај инфоблам.

Проблем, међутим, није само у томе. Млеко је просуто, али из тог случаја ваља извући бар неку поуку да нам се не понављају овакви и слични случајеви, који могу да „миришу” на корупцију и вечно чаршијско питање – „ко је ту узео паре”.

Србија је по многим осигуравајућим показатељима при самом дну европских држава. За нас је осигурање углавном непотребан трошак, а не инвестиција у мирнију и спокојнију будућност, да човек не остане сам и беспомоћан када нешто крене по злу. Осигурање не може све да врати у пређашње стање, али помаже осигуранику да бар стане на ноге. То најбоље знају они које је таква змија уједала.

Али, огроман број наших људи полази од оне безазлене судбинске – „неће ваљда мене”. А шта ако баш хоће? Тако се и догодило да је прошлог пролећа веома мали број грађана Обреновца и околине имао осигурање од поплава. После пустоши сви су се вајкали што нису платили полису и од те врсте ризика, али несрећа је узела свој високи данак, јер је динар за осигурање, поготово још и у нашој беспарици, био превелик.

Зато је наших 111 долара по становнику укупне премије осигурања три пута мање него у Хрватској или чак 12 пута мање него у Словенији. Ми за осигурање живота плаћамо 24, Хрватска 108, а Словенија 344 долара. Они од свог националног колача за осигурање дају 2,6 одсто, односно пет процената. Ми 1,9 одсто. Да ли то значи да се Хрвати и Словенци више плаше ризика који живот носи или да живе у земљама у којима се чешће дешавају непогоде и невоље? Не. Наравно.

Имају, без сумње, више пара од нас, али неупоредиво много више воде рачуна о ономе што несрећан случај може да направи. И од њих се штите полисама, али свакако не на начин на који је то дозлабога аљкаво урадио „Инфостан” после којег се чак и добра идеја претвара у бруку.