Словенци о себи говоре да су левичари

Дана 26. фебруара 1992. МУП Словеније избрисао је из свог регистра 25.671 грађанина Словеније, који нису били словеначке националности, и они су постали илегални имигранти у својој земљи.

Словеначки писац Миха Мацини (1961) написао је роман „Избрисана”, о младој самохраној мајци која у породилишту сазнаје да је нема у рачунарским системима и да она и њено дете службено не постоје. Роман, у издању „Орион арта”, открива шта се десило са грађанима Словеније који су рођени у другим републикама. Како се човек бори кад остане без посла, здравствене заштите, колико може да се савија на разним шалтерима, шта чини када покушају да му одузму децу… У том ходу у апсурдној, кафкијанској ситуацији, на видело излазе све аномалије словеначког друштвеног система.

Миха Мацини је писац, сценариста и редитељ. Аутор је 28 књига, које су преведене на девет језика.

Брисањем несловенаца из државног система, надлежни су спроводили етничко чишћење и говорили да се тако учвршћује словеначка самосталност. Постоје ли још увек рецидиви национализма који је, чини се, јачи од свих нестабилних идеологија?

Да је барем брисање допринело осамостаљивању државе, онда би то био барем неки разлог. А није. Брисање су извели фебруара 1992. године, а Словенија је била независна од 1991, Европска унија признала ју је јануара 1992. Тврда линија прве словеначке владе ишла је линијом коју су стари Римљани звали „Vae victis” и имали су већину у парламенту. Осим избрисаних, ту су и штедише Љубљанске банке у БиХ и Хрватској итд.

Национализам у свим ексјугословенским државама веома је жив, као што видим. Већина Словенаца себе схвата као левичара и тако о себи и говори. А кад су се појавиле прве избеглице на границама Словеније пре који месец, део Словенаца на „Фејсбуку” је полудео од шовинизма и расизма. Срећом, на терену су били и људи који су се самоорганизовали и помогли избеглицама.

Осећај изолованости у крајњој самоћи мучи и вашу јунакињу Залу Јовановић. На који начин је држава куповала послушност избрисаних којима је наметала осећај „недостатка идентитета”?

Први проблем је у томе што је прошло неколико година пре него што су избрисани дознали свој статус. Због пребрзе вожње зауставио их полицајац, истекла им је лична карта па су морали да је обнове – а тамо им званичник истеклу стару карту сече на комадиће и не даје нову. Следећи проблем био је то што је вероватно свако од њих помислио да је посреди нека грешка и да се то догађа само њему. Трајало је годинама пре него што су се организовали – а тада је већ било то нешто старо, то није било више вест, што је у данашње доба веома проблематично. Кад одједном званично више не постојите, и могу вас избацити преко границе, ваше су шансе веома ограничене. Ако не постојите, не можете никог ни тужити суду за одштету – и то је, мислим, један од главних разлога што су све летеће словеначке владе избегавале проблем избрисаних што су више могле.

Ваши јунаци који су брисани из система државе, стрепе да их не прогута мрак, прегази ауто, преслишава полиција. Колико дуго може да издржи глас ако му се не придружи ниједан одјек?

Пошто се то догодило пре шире распрострањености интернета, избрисани дуго нису знали колико их уопште има. Колико знам, први је јавно проговорио Ацо Тодоровић, који је покушао да организује избрисане. Магазин „Младина” објавио је прву репортажу, а онда се укључио и Мировни институт који је почео да сакупља изјаве и објавио их у неколико књига. Сигурно је најстрашнија она прва фаза, кад човек мисли да је потпуно сам. Па чак и ако оболите, утеха вам је кад лекар препозна ваше симптоме (иако још ништа није ни урадио), и још лакше кад дознате да вашу болест делите са толико и толико људи.

Код ваших јунака пратимо да су избрисанима претили депортацијом и одузимањем деце, а шиканирање, стигматизовање и губитак правне основе за постојање доводили су до распада породица, самоубистава, болести...

Одавно сам желео да напишем роман о избрисанима, али нисам хтео јефтину пропаганду, већ литературу, а и да урадим најбоље што умем. Тако сам читао све што су објављивали медији (чега нема баш много), као и књиге сведочења итд. Најстрашније је то што за све ово није било никакве потребе. Игор Бавчар, који је потписао ту одлуку, касније је отишао у бизнис и уништио једно од већих словеначких предузећа, а онда није могао у затвор, јер га је болело срце...

Какав је исход тужбе коју су избрисани поднели Европском суду за људска права у Стразбуру?

После свих ових година и после одлуке Европског суда 2012. године, да су им прекршена људска права, држава је понудила 50 евра за месец избрисаности.

Какав је положај мањина данас у Словенији?

У Словенији има званично само италијанска и мађарска мањина и мислим да је стање у реду, барем се не чује ништа о томе.

Антагонизам у балканском региону стално се распирује. Словенија је прва изашла из Југославије, али је успела да изгради мостове у односу на остале републике. Србија јој је економска база, унапређује се политичка сарадња, а недавно смо испратили подизање споменика Михајлу Пупину на Бледу...

Свакако, јер код национализма важи: далеко од очију, близу срца. Тако да су главни спорови резервисани за Хрватску као директног суседа.