„Кртице” продале Константинопољ султану

 Византијско царство на измаку и Константинопољ пред последњом, фаталном, турском, опсадом  Мехмеда II Освајача, као и јунаци, који у том метежу проналазе своје путеве, оживљени су у роману К. К. Хамфриза „Град звани Армагедон, Константинопољ 1453”, у издању „Лагуне”, и у преводу Ненада Дропулића. Хамфриз је аутор који поштује историјске чињенице и зналачки прилагођава фикцији оно што се заиста догодило, тако да ткање овог дела може да задовољи читалачку радозналост, али и машту.

Хамфриз је британски глумац и кореограф сценских борби, романописац и драмски писац, рођен у Торонту. Школовао се у Великој Британији, а живи у Канади. Писањем се бави дуго, његова специјалност су историјски романи, мада му није стран ни жанр фантастике. Такође, пише и за младе. „Лагуна” је до сада објавила и његов историјски роман „Влад, последња исповест” о Дракули.

У разговору са преводиоцем Ненадом Дропулићем сазнајемо да је у плану долазак Хамфриза у Београд, и да ће „Лагуна” ускоро објавити његову књигу о Шекспиру, чија је радња смештена у позориште највећег драмског писца „Глоб”, док је главни јунак налик на самог Хамфриза, због тога што је глумац и кореограф сценских борби.

– „Лагуна” планира да објави и Хамфризов роман „Пожар”, који говори о великом пожару у Лондону 1665. године, делу које је већ добило награду за најбољи криминалистички роман у 2015. години, као и роман „Куга”, о епидемији опасне болести из 1667. године, каже Дропулић.

Лажно оптужен за издају и осакаћен, Грегора, главни јунак романа „Град звани Армагедон”, бежи из Константинопоља, али судбина га тамо изнова враћа против његове воље. Тако се дешава и у доба највеће опсаде града. Сукоб Грегоре са братом Теоном, високим достојанствеником на двору, симбол је византијске разједињености, а Хамфриз је повезује са причом о издаји, и о томе да Мехмедова војска није могла да пробије зидине града ни великим топовима, али је зато пронашла капију која је остала отворена.

– Хамфриз показује да је Византија почела да пропада још у претходним опсадама и, можда, би се и без турског освајања угасила сама од себе. Парадоксално, али Турци су Константинопољу, престоници хиљадугодишњег великог царства на заласку, удахнули нови живот, док Запад није учинио ништа да га спасе. Како и сам Хамфриз каже, већ неколико година касније, потомци освајача и бранилаца заједно су радили на томе да подигну свој град, а једна је од главних идеја романа да се из пепела родило нешто ново, да су различити људи научили да живе заједно. Свега век касније, у време Сулејмана Величанственог, западни владари, уметници и мислиоци, долазили су да се диве Цариграду који је изникао из пепела. Околности су биле такве да су Византинци и плаћеници, с једне стране, и Турци, са друге, били противници, али се нису мрзели. Није Мехмед II Освајач покорио Константинопољ зато што га је мрзео, већ управо супротно, а једна од најзанимљивијих сцена у Хамфризовој књизи приказује Мехмеда II Освајача како саборцима скреће пажњу на то да не дирају цркву Свете Софије, да је она само његова. Ово дело показује да је Мехмед II Освајач од султана и војника, који није ни слутио у шта се упушта, постао државник у тренутку када је схватио одговорност свог положаја, објашњава Ненад Дропулић, дoдајући да је Хамфриз цара Константина XI Палеолога Драгаша описао верно, као последњег византијског цара који није био велики државник, али је извршио своју дужност најбоље што је могао, не мислећи на последице. 

– За Хамфриза је карактеристично да је путовао на места које његове књиге описују– у Румунију, да види где је живео Влад Цепеш Дракула, а детаљно је истражио и Истанбул. Захваљујући таквом пишчевом поступку, читалац врло лако из свог времена, читајући његове романе, улази у неко друго. Сваки његов лик је жив, телесно и умно, пa чак и споредни ликови као Лејла пророчица, која на крају осваја своју малу личну победу, затим сељак из Анадолије Ахмет, који у рат одлази да би издржавао своју породицу, или Шкот који је у потрази за византијским изумом грчке ватре, приметио је Дропулић.

Ненад Дропулић, иначе, превео је историјска дела из области Другог светског рата сер Макса Хејстингса и Ентонија Бивора, истичући савршени стил ових британских историчара, који се чита као роман. По његовим речима, Бивор је у двотомном делу „Други светски рат” пажњу посветио ономе што западна историографија углавном заобилази, а то су руски и азијски фронтови, обраћајући више пажње и на геополитику.