Бондова девојка стигла у Рим

Рим – У Канадском филму „Вил-Мари” она је позната европска глумица Софи Бернар, од 5. новембра италијанска публика ће је гледати и као заносну Лучију Скјару, Бондову даму у „Спектру” Сема Мендеса, а уз нешто стрпљења дочекаће и да је виде и у „На млечном путу” Емира Кустурице.

 Филмска дива и некадашњи модел Моника Ана Марија Белучи (1964) нема дилему. На коментар како је свет дефинише и својата као међународну глумицу, самоуверено је одговорила: „Ја себе дефинишем као италијанску глумицу, веома италијанску”.

 Својом појавом на 10. Римском фестивалу јуче је изазвала прави стампедо фотографа и сниматеља и коментаре о елеганцији једноставне хаљине домаће, „Долче и Габане” производње, и „лубутонки” ципела са платформом. У друштву младог канадског редитеља Гија Едоана у чијем филму „Вил-Мари” игра главну улогу, суверено је јуче владала фестивалском двораном одговарајући директно и на „шкакљива” питања на тему својих година у контексту „нове Бондове девојке”.

 „Не осећам потребу да се било коме извињавам због својих година. Знате како, у Француској где живим, глумице читав живот ословљавају са мадмазел. Кажемо: мадмазел Жан Моро или мадмазел Џуди Денч. То ми се много свиђа, јер значи да глумице немају старосну доб. Оне су душе, а душе никада не застаревају, већ могу постати све млађе и млађе. Зато мислим да старост не значи ништа. Све је у енергији”, рекла је Моника Белучи.

 Дива изјављује и да је свесна изазова за жене које раде у филмској индустрији и за позицију жена уопште, у било ком послу. „Долазимо из дуге историје у којој су жене третиране веома лоше и још увек пролазимо кроз еволуцију. Желим да се надам нечему лепом јер волим људе, волим мушкарце и мислим да смо потребни једни другима”, каже она. Називајући лик Лучије Скјаре у новом филму о агенту 007 „италијанском удовицом са много тајни”, Белучијева додаје да та њена италијанска дама „долази из света где мушкарци имају сву снагу” и да она заправо „представља жену из прошлости, потпуно другачију од модерне, младе жене Мадлен чији лик тумачи Леа Сејду”.

 За свог партнера Данијела Крејга каже да се веома заштитнички понаша и да је и приватно велики господин, а не само као филмски Џејмс Бонд. „Мислим да су Крејг и Сем Мендес направили веома модерног Џејмса Бонда пуног људских особина. Он има тај инстинкт смрти што га чини много реалнијим. Има оно што у Француској називају `le mal de vivre` – бол живљења и то га чини реалнијим.”

 И о сарадњи са канадским сценаристом и редитељем Гијем Едоаном Белучијева има само речи хвале. Преко свог агента добила је Едоанов сценарио „веома лепо написан и прецизан” и одмах се заинтересовала да га упозна. Прича о познатој европској глумици која долази у Монтреал да би снимала филм, али се и зближила са сином који тамо студира, за њу је била изазовна.

 „Чак иако не живим у истој ситуацији као лик Софи Бернар који играм, јер ја сам мајка две ћерке, знам да ништа није болније него када мајка не комуницира са сином. Имам много пријатеља са синовима”, изјављује Моника.

 „Гиј Едоан је из Квебека, али могао је да буде из Пољске, Њујорка, мени то ништа не мења на значају. За мене је важно и интересантно да имам прилику да радим са редитељима који су толико различити, који долазе из различитих култура попут Сема Мендеса, Емира Кустурице, Гија Едоана и доносе са собом различита искуства. То је разлог зашто ја са радошћу радим овај посао. Имам прилику да пролазим кроз различита искуства, не само као глумица већ и као људско биће”, изјавила је у сусрету са публиком и представницима медија Моника Белучи.

Канадска „верзија” Алмодоваровог филма

По много чему филм „Вил-Мари” Гаја Едоана (виђен недавно и у Торонту), подсећа на Алмодоваров „Све о мојој мајци”. Однос мајке, славне глумице (Моника Белучи) и 21-годишњег сина (Аљоша Шнајдер) који се интересује да сазна ко му је отац, трагедија која ће у једној ноћи променити све и спојити четири лика, сам филм у филму са „шмеком” мелодрама из педесетих година у којем Моника постаје плавуша попут Лане Тарнер... Све то чини утисак (повремене) сличности са Алмодоваровим радом. Међутим, захваљујући самом тону филма, његовој реалистичности и визуелној различитости, Едоанов филм добија на оригиналности и привлачности, због чега му је публика Римског фестивала снажно аплаудирала.