Слово о љубави у ери интернета

Стицај околности је хтео да пролетос на Канском фестивалу, један за другим, видим филмове „У сенци жена” француског маестра Филипа Гарела и „Панама” српског дебитанта Павла Вучковића, уочим њихову тематску сличност – љубавни вишеугао, страст и љубавна овисност, страх од емоција и везе – и предност дам Павловом филму. Као снажнијем, енергичнијем и визуелно модерније уобличеном филму. И нисам у процени погрешила.

То да у Павлу Вучковићу постоји и редитељског знања и избрушених занатских вештина уочено је још на основу претходна два кратка филма – „Бежи зеко, бежи” (Гран при 2003. канског Синефондасиона, у сталној поставци њујоршког МоМа) и „Минус” (2007, трећа награда у истом програму). Сада у „Панами” знању се придодаје и зрелост, али и изненађујућа редитељска чврстина с обзиром на то да је реч о дебитантском дугометражном играном филму.

Као сценариста у сарадњи са Јеленом Вуксановић, Вучковић је понудио модерно поетску љубавну причу у којој суптилно говори о тренутно највећем проблему младих људи – страх од показивања емоција, зазирање од интимности и искрености, портретишући генерацију чија је површност и разврат последица живота потпуно обузетог интернетом.

Експонирана вулгарност, бестидност и „фејсбук” порнографија омладине без идеала која на друштвене мреже поставља снимке не марећи за лично достојанство, били су неки од тематских мотива за српску кинематографију пионирског филма „Клип” Маје Милош. На том таласу савременог српског филма „јаше” и „Панама”, али на неки свој посебан и оригиналан начин. Заправо, сличност између ова два филма постоји углавном на нивоу климе и атмосфере општеприхваћеног разврата у којем бивствују млади филмски јунаци. Са становишта стила, естетских промишљања, визуелних и продуцентских домета, разлике су велике.

У „Панами” два главна јунака, младић Јован и девојка Маја (изванредни Славен Дошло и Јована Стојиљковић на које треба обратити пажњу, а ту прикључујем и Милоша Пјевача у улози Милана), кроз врхунску игру сталног претварања боре се против својих емоција. Сакривањем осећања покушавају да се приклоне модерним конвенцијама које односе међу младима своде на испразност, уздржаност и секс без емоција.

Љубав је међу младима данашњице забрањена. Она као да је непотребна. Представља израз слабости. Предмет спрдње. И управо на ову појаву Павле Вучковић виспрено указује, стављајући друштвено-критичке ноте филма у други план, али и видно и јасно.

„Панама” је добро заокружен, визуелно (сниматељ Ђорђе Арамбашић) и глумачки издашан филм високих техничких стандарда. Ово је и филм сигурне редитељске руке, врсно урађене монтаже (Бојан Косовић), модерне сценографије и костима и великих продуцентских напора (Татјана Жежељ Гојковић) који су уродили плодом.

Вучковићев филм може имати велики одјек међу гледаоцима од двадесет и нешто година. Генерацији њихових очева и мајки и те како може бити од користи.