Новосађани месец дана траже Миу

Нови Сад – Тачно је месец дана откако је нешто пре поноћи 26. јануара нестала петнаестогодишња Миа Петровић, одлична ученица првог разреда новосадске Гимназије „Исидора Секулић”. Упркос максималним напорима полиције, медија и других људи добре воље да дођу до неког конкретног трага, резултата за сада нема.

Случај гимназијалке Мие Петровић је по много чему специфичан и у Новом Саду се одавно не памти да је нестанак неке особе изазвао толико интересовања и узнемирености у овдашњој јавности. После њеног мистериозног нестанка многи родитељи чак и старијим средњошколцима мање дозвољавају вечерње изласке у град, девојкама поготово.

Миа није авантуристкиња ни лабилна особа. Кажу, чак, да је преозбиљна за своје године. Те суботње вечери сваки траг јој се изгубио када је са братом, сестром и неколицином пријатеља изашла у град. Скупа су отишли у овдашњу дискотеку „Фјужн” у Радничкој улици где се те вечери забављала и била чак неуобичајено весела и динамична.

А онда, изненада је изашла у хладну јануарску ноћ и то само у фармерицама и мајици на бретеле, оставивши у дискотеци своју јакну. Зато је нико није ни одвраћао од излажења, па ни брат и сестра, верујући да ће се убрзо вратити. Међутим, од тада од Мие нема ни трага ни гласа. Нови Сад је облепљен њеним фотографијама, са неколико интернет сајтова позивају се сведоци који могу помоћи да се сазна судбина девојчице, градски електронски медији свакодневно емитују апеле породице Петровић за коју је време стало 26. јануара.

За сада нису разјашњене гласине да се бацила у Дунав са оближњег Варадинског моста. Јер, у новосадској полицији тврде да је „неко у то време” позвао дежурне полицајце упозоривши их на „тако нешто”. Патрола полиције је отишла на ту локацију, претражила чамцем реку између Варадинског и низводно до друмско-железничког моста, али нису пронађени никакви сумњиви трагови.

(/slika2)Један риболовац је посведочио да је недалеко од обале реке „неко у то време” дозивао у помоћ, али конкретнијих података нема. Чак је и сведочење једног новосадског таксисте упутило на сличан траг, пошто је тврдио да је око поноћи код Варадинског моста „видео девојку чији се изглед отприлике поклапа” са изгледом Мие Петровић, али да је, када је убрзо тим путем поново пролазио, више није запазио.

Кажу да је после изласка из дискотеке Миа разговарала са сестром мобилним телефоном, али пола сата касније број њеног телефона постао је недоступан. Чак и да се догодило оно најгоре, доказа нема, а нада још није издала њене најмилије и новосадске полицајце.

У Полицијској управи у Новом Саду, наиме, кажу да су разлози нестанка од куће, поготово млађих људи, прилично различити, и исход је тешко прогнозирати, а девојчице предњаче у бежању од куће. Има примера да годишње поједини дечаци и девојчице оду од куће и по десетак пута из сасвим безазлених разлога, али они се брзо сами враћају након што увиде како је без породичног дома. И не задуго, поново оду и опет се врате... Беже чак и штићеници из Сигурне дечје куће и Дечјег села у Сремској Каменици, али се, ипак, касније врате.

Они млађи Новосађани који оду без трага, у случају да реше да себи одузму живот, најчешће скачу управо у Дунав, а разлози су претежно слабе оцене у школи и неузвраћена љубав...

Полицији је тешко да прецизира у коју би се ризичну групу Миа „уклопила”. И ова девојчица, чији је досије у новосадској полицији свакодневно на дневном реду, „уклапа” се у суморну статистику нашег поднебља. Јер, према званичним подацима, број пријава несталих особа у Србији стално расте. У 2006. години биле су 1.172 пријаве, а минуле године списак је увећан за још 76 имена.

На подручју које „покрива” Полицијска управа у Новом Саду годишње у просеку сваког другог дана нестане по једно лице, тачније око 170 особа. Искусни новосадски полицајци годишње расветле више од 90 одсто случајева нестанка особа, али сваки случај је прича за себе и не изискује исте мере потраге, као што се и све потраге не завршавају трагичним исходом.