Бежање од аргумената или завада с аргументима

У од­го­во­ру на мој текст „Не­зна­лач­ко и ис­кри­вље­но ту­ма­че­ње Европ­ске по­ве­ље о ма­њин­ским је­зи­ци­ма“ ан­гли­ста Ран­ко Бу­гар­ски при­ме­нио је уста­ље­ни ме­тод из сво­јих књи­га и тек­сто­ва ко­ји се до­ти­чу те­ме срп­ско­га је­зи­ка, а то је ме­тод из­бе­га­ва­ња (кон­тра)ар­гу­ме­на­та и за­о­би­ла­же­ња на­уч­них кри­те­ри­ју­ма у ве­ли­ком лу­ку. Па­ра­диг­ма­тич­ним се та­ко мо­ра схва­ти­ти ње­гов по­сту­пак обра­зло­жен у књи­зи „Пор­трет јед­ног је­зи­ка“, где ка­же да је „све­стан по­сто­ја­ња друк­чи­јих, по­вре­ме­но и су­прот­них ми­шље­ња о по­је­ди­ним аспек­ти­ма раз­ма­тра­не ма­те­ри­је“, али да се он на њих не­ће оба­зи­ра­ти јер му је „при­мар­ни циљ из­но­ше­ње и обра­зла­га­ње ауто­ро­вих соп­стве­них ста­во­ва, а не екс­пли­цит­но по­би­ја­ње ту­ђих“. Бу­гар­ског не ин­те­ре­су­је су­че­ља­ва­ње ар­гу­ме­на­та и на­уч­них кри­те­ри­ју­ма, не­го са­мо по­на­вља­ње на­уч­но не­у­те­ме­ље­них вла­сти­тих ста­во­ва. Та осо­би­на ан­гли­сте Бу­гар­ског ја­сно је ис­по­ље­на и у овом дру­гом на­па­ду на ме­не. Не ха­ју­ћи за ар­гу­мен­те, он по­на­вља са­мо оно што је на­вео у пр­вом на­па­ду, за­чи­ња­ва­ју­ћи то још по­ко­јим ни­по­да­шта­ва­ју­ћим ква­ли­фи­ка­ти­вом о ме­ни.

А ево у че­му је су­шти­на оно­га што Бу­гар­ски не раз­у­ме или не­ће да раз­у­ме:

1) Ја на­пи­шем да Бу­гар­ски су­прот­ста­вља­њем 1. чла­на са чла­ном 7.4. По­ве­ље не раз­у­ме „хи­је­рар­хи­за­ци­ју зна­че­ња чла­но­ва за­ко­на“, а он у од­го­во­ру ка­же да с тим тај „прин­цип не­ма ни­ка­кве ве­зе”. А тај прин­цип, да Бу­гар­ском по­ја­сним, зна­чи да ако се у пр­вом чла­ну го­во­ри да су пред­мет за­ко­на КРУ­ШКЕ, из­ве­де­ни члан (7.4) мо­ра да раз­ра­ђу­је пи­та­ње КРУ­ША­КА а не ЈА­БУ­КА. Тај прин­цип та­ко­ђе под­ра­зу­ме­ва да „ко­мен­тар за­ко­на“ ни­је део за­ко­на, ни­ти мо­же би­ти у за­ва­ди са тек­стом за­ко­на, по­себ­но не са оним јед­но­знач­ним, де­фи­ни­циј­ским чла­но­ви­ма. Ако и да­ље Бу­гар­ском ни­је ја­сно шта зна­чи „прин­цип хи­је­рар­хи­за­ци­је чла­но­ва за­ко­на”, ја му за­и­ста не мо­гу по­мо­ћи.

2) Ја на­пи­шем да су за ста­тус ма­њин­ских је­зи­ка у Ср­би­ји, ко­ји по де­фи­ни­ци­ји По­ве­ље то ни­су, кри­ви Вла­да Ср­би­је и „лин­гви­стич­ки не­пи­сме­ни по­ли­ти­ча­ри“, и да се они мо­ра­ју др­жа­ти СЛО­ВА По­ве­ље („pac­ta sunt ser­van­da“), а Бу­гар­ски ме, не треп­нув­ши, окри­ви да сам кри­ти­ку за срп­ски усуд „пре­во­ди­ла­ца за бо­сан­ски је­зик“ упу­тио „европ­ским би­ро­кра­та­ма“ и ње­му. Ја мо­лим Бу­гар­ског да на­ве­де бар јед­ну ре­че­ни­цу ко­ја ће по­твр­ди­ти да то што ми по­ту­ра ни­је лаж. 

3) Ја на­пи­шем да ни у јед­ном ме­ђу­на­род­ном ак­ту не­ма про­пи­са­ног пра­ва да „сва­ки на­род мо­же ка­ко хо­ће име­но­ва­ти је­зик“, и да то за­кон­ски не­у­те­ме­ље­но име не мо­ра у свом је­зи­ку при­хва­ти­ти дру­ги на­род, а Бу­гар­ски ка­же, то што ва­жи за све оста­ле на­ро­де, не ва­жи за срп­ски – Ср­би мо­ра­ју при­хва­ти­ти на­зив „бо­сан­ски је­зик“, па ма­кар он био те­мељ ства­ра­ња уни­тар­не бо­сан­ске на­ци­је у БиХ и на­ја­вље­не „бо­сан­ске др­жа­ве“ у Сан­џа­ку.

4) Ја из­но­сим и бра­ним не­по­де­ље­но кри­те­ри­јал­но ми­шље­ње ср­би­ста да у срп­ском је­зи­ку „је­зик бо­шњач­ког на­ро­да“ не мо­же ни­ти сме да се зо­ве „бо­сан­ски“, а Бу­гар­ски из­но­си не­кри­те­ри­јал­но „не­по­де­ље­но сво­је“ или мо­жда и „не­по­де­ље­но ми­шље­ње ан­гли­ста“ да се та­ко мо­ра зва­ти, без об­зи­ра на на­уч­не кри­те­ри­ју­ме и све штет­не по­сле­ди­це и по срп­ски на­род и по срп­ске др­жа­ве.

5) Ја на­пи­шем да Ран­ко Бу­гар­ски, по ми­шље­њу не­ких углед­них ан­гли­ста, не­ма ни­јед­ног „чи­сто на­уч­ног ра­да“ (ве­ро­ват­но они ми­сле на ан­гли­стич­ке, ја до­да­јем: то си­гур­но ни­су ње­го­ви есе­ји­стич­ки из­ле­ти у ср­би­сти­ку), а он од­го­ва­ра да је „да­нас сре­ћом ла­ко ви­де­ти шта на ин­тер­не­ту има о ме­ни – али и о Ко­ва­че­ви­ћу“. И нор­мал­но, по­што он са­мо се­бе „гле­да“ и „ту­ма­чи“, про­ма­шио је – о ме­ни, ла­ко је про­ве­ри­ти, има де­се­так пу­та ви­ше по­да­та­ка (и кад се са­мо по­зи­тив­ни ра­чу­на­ју). Али, зар је то, про­фе­со­ре Бу­гар­ски, кри­те­ри­јум на­уч­но­сти; про­ве­ри­те ко­ли­ко на ин­тер­не­ту има нпр. по­да­та­ка о Це­ци Ра­жна­то­вић, до­бро би би­ло да се и с њом по Ва­шем кри­те­ри­ју­му од­ме­ри­те.

6) Ја на­пи­шем да Бу­гар­ски из­ми­шља раз­ме­ре про­го­на ла­ти­ни­це у Ср­би­ји, а да ни­је осу­дио ди­вљач­ки про­гон ћи­ри­ли­це у Хр­ват­ској, а он од­го­во­ри да је он о то­ме „го­во­рио та­мо где тре­ба, у Стра­збу­ру, што он (тј. Ко­ва­че­вић) на­рав­но не зна“. Би­ло би ин­те­ре­сант­но да Бу­гар­ски на­ве­де ко зна да је то он та­мо го­во­рио, или ће се мо­жда по­зва­ти на по­зи­тив­не ре­зул­та­те ко­је је у Хр­ват­ској тај ње­гов, ни­ком не­по­зна­ти, да­кле тај­ни „го­вор у од­бра­ну ћи­ри­ли­це у Стра­збу­ру“ про­из­вео.

7) И на кра­ју, по­ста­вља се пи­та­ње, у име ко­га је и за ко­је је­зи­ке то ан­гли­ста Ран­ко Бу­гар­ски члан Ко­ми­те­та екс­пе­ра­та за Европ­ску по­ве­љу о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма, кад сво­јим де­ло­ва­њем на­сту­па на­су­прот је­дин­стве­ним ср­би­стич­ким ста­во­ви­ма, иако из ср­би­сти­ке не­ма ни­јед­ног на­уч­ног ра­да. Или их, мо­жда, има оно­ли­ко ко­ли­ко и „оста­лих три­де­се­так чла­но­ва ме­ђу­на­род­ног Ко­ми­те­та екс­пе­ра­та за По­ве­љу“, та­ко да и ни­је чуд­но што су им ми­шље­ња и ста­во­ви о ср­би­сти­ци „по­ду­да­ра­ни“. Што би они, ко­ји су као и Бу­гар­ски „на­уч­но до­ка­за­ни ср­би­сти“, чи­та­ли 26 ср­би­стич­ких књи­га и пре­ко 400 на­уч­них ср­би­стич­ких ра­до­ва Ми­ло­ша Ко­ва­че­ви­ћа. Или не­ког дру­гог од ср­би­ста. Бит­но је са­мо „на­уч­но“ ми­шље­ње екс­пер­та ан­гли­сте Бу­гар­ског.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и ФИ­ЛУМ-а у Кра­гу­јев­цу