Bežanje od argumenata ili zavada s argumentima

U od­go­vo­ru na moj tekst „Ne­zna­lač­ko i is­kri­vlje­no tu­ma­če­nje Evrop­ske po­ve­lje o ma­njin­skim je­zi­ci­ma“ an­gli­sta Ran­ko Bu­gar­ski pri­me­nio je usta­lje­ni me­tod iz svo­jih knji­ga i tek­sto­va ko­ji se do­ti­ču te­me srp­sko­ga je­zi­ka, a to je me­tod iz­be­ga­va­nja (kon­tra)ar­gu­me­na­ta i za­o­bi­la­že­nja na­uč­nih kri­te­ri­ju­ma u ve­li­kom lu­ku. Pa­ra­dig­ma­tič­nim se ta­ko mo­ra shva­ti­ti nje­gov po­stu­pak obra­zlo­žen u knji­zi „Por­tret jed­nog je­zi­ka“, gde ka­že da je „sve­stan po­sto­ja­nja druk­či­jih, po­vre­me­no i su­prot­nih mi­šlje­nja o po­je­di­nim aspek­ti­ma raz­ma­tra­ne ma­te­ri­je“, ali da se on na njih ne­će oba­zi­ra­ti jer mu je „pri­mar­ni cilj iz­no­še­nje i obra­zla­ga­nje auto­ro­vih sop­stve­nih sta­vo­va, a ne eks­pli­cit­no po­bi­ja­nje tu­đih“. Bu­gar­skog ne in­te­re­su­je su­če­lja­va­nje ar­gu­me­na­ta i na­uč­nih kri­te­ri­ju­ma, ne­go sa­mo po­na­vlja­nje na­uč­no ne­u­te­me­lje­nih vla­sti­tih sta­vo­va. Ta oso­bi­na an­gli­ste Bu­gar­skog ja­sno je is­po­lje­na i u ovom dru­gom na­pa­du na me­ne. Ne ha­ju­ći za ar­gu­men­te, on po­na­vlja sa­mo ono što je na­veo u pr­vom na­pa­du, za­či­nja­va­ju­ći to još po­ko­jim ni­po­da­šta­va­ju­ćim kva­li­fi­ka­ti­vom o me­ni.

A evo u če­mu je su­šti­na ono­ga što Bu­gar­ski ne raz­u­me ili ne­će da raz­u­me:

1) Ja na­pi­šem da Bu­gar­ski su­prot­sta­vlja­njem 1. čla­na sa čla­nom 7.4. Po­ve­lje ne raz­u­me „hi­je­rar­hi­za­ci­ju zna­če­nja čla­no­va za­ko­na“, a on u od­go­vo­ru ka­že da s tim taj „prin­cip ne­ma ni­ka­kve ve­ze”. A taj prin­cip, da Bu­gar­skom po­ja­snim, zna­či da ako se u pr­vom čla­nu go­vo­ri da su pred­met za­ko­na KRU­ŠKE, iz­ve­de­ni član (7.4) mo­ra da raz­ra­đu­je pi­ta­nje KRU­ŠA­KA a ne JA­BU­KA. Taj prin­cip ta­ko­đe pod­ra­zu­me­va da „ko­men­tar za­ko­na“ ni­je deo za­ko­na, ni­ti mo­že bi­ti u za­va­di sa tek­stom za­ko­na, po­seb­no ne sa onim jed­no­znač­nim, de­fi­ni­cij­skim čla­no­vi­ma. Ako i da­lje Bu­gar­skom ni­je ja­sno šta zna­či „prin­cip hi­je­rar­hi­za­ci­je čla­no­va za­ko­na”, ja mu za­i­sta ne mo­gu po­mo­ći.

2) Ja na­pi­šem da su za sta­tus ma­njin­skih je­zi­ka u Sr­bi­ji, ko­ji po de­fi­ni­ci­ji Po­ve­lje to ni­su, kri­vi Vla­da Sr­bi­je i „lin­gvi­stič­ki ne­pi­sme­ni po­li­ti­ča­ri“, i da se oni mo­ra­ju dr­ža­ti SLO­VA Po­ve­lje („pac­ta sunt ser­van­da“), a Bu­gar­ski me, ne trep­nuv­ši, okri­vi da sam kri­ti­ku za srp­ski usud „pre­vo­di­la­ca za bo­san­ski je­zik“ upu­tio „evrop­skim bi­ro­kra­ta­ma“ i nje­mu. Ja mo­lim Bu­gar­skog da na­ve­de bar jed­nu re­če­ni­cu ko­ja će po­tvr­di­ti da to što mi po­tu­ra ni­je laž. 

3) Ja na­pi­šem da ni u jed­nom me­đu­na­rod­nom ak­tu ne­ma pro­pi­sa­nog pra­va da „sva­ki na­rod mo­že ka­ko ho­će ime­no­va­ti je­zik“, i da to za­kon­ski ne­u­te­me­lje­no ime ne mo­ra u svom je­zi­ku pri­hva­ti­ti dru­gi na­rod, a Bu­gar­ski ka­že, to što va­ži za sve osta­le na­ro­de, ne va­ži za srp­ski – Sr­bi mo­ra­ju pri­hva­ti­ti na­ziv „bo­san­ski je­zik“, pa ma­kar on bio te­melj stva­ra­nja uni­tar­ne bo­san­ske na­ci­je u BiH i na­ja­vlje­ne „bo­san­ske dr­ža­ve“ u San­dža­ku.

4) Ja iz­no­sim i bra­nim ne­po­de­lje­no kri­te­ri­jal­no mi­šlje­nje sr­bi­sta da u srp­skom je­zi­ku „je­zik bo­šnjač­kog na­ro­da“ ne mo­že ni­ti sme da se zo­ve „bo­san­ski“, a Bu­gar­ski iz­no­si ne­kri­te­ri­jal­no „ne­po­de­lje­no svo­je“ ili mo­žda i „ne­po­de­lje­no mi­šlje­nje an­gli­sta“ da se ta­ko mo­ra zva­ti, bez ob­zi­ra na na­uč­ne kri­te­ri­ju­me i sve štet­ne po­sle­di­ce i po srp­ski na­rod i po srp­ske dr­ža­ve.

5) Ja na­pi­šem da Ran­ko Bu­gar­ski, po mi­šlje­nju ne­kih ugled­nih an­gli­sta, ne­ma ni­jed­nog „či­sto na­uč­nog ra­da“ (ve­ro­vat­no oni mi­sle na an­gli­stič­ke, ja do­da­jem: to si­gur­no ni­su nje­go­vi ese­ji­stič­ki iz­le­ti u sr­bi­sti­ku), a on od­go­va­ra da je „da­nas sre­ćom la­ko vi­de­ti šta na in­ter­ne­tu ima o me­ni – ali i o Ko­va­če­vi­ću“. I nor­mal­no, po­što on sa­mo se­be „gle­da“ i „tu­ma­či“, pro­ma­šio je – o me­ni, la­ko je pro­ve­ri­ti, ima de­se­tak pu­ta vi­še po­da­ta­ka (i kad se sa­mo po­zi­tiv­ni ra­ču­na­ju). Ali, zar je to, pro­fe­so­re Bu­gar­ski, kri­te­ri­jum na­uč­no­sti; pro­ve­ri­te ko­li­ko na in­ter­ne­tu ima npr. po­da­ta­ka o Ce­ci Ra­žna­to­vić, do­bro bi bi­lo da se i s njom po Va­šem kri­te­ri­ju­mu od­me­ri­te.

6) Ja na­pi­šem da Bu­gar­ski iz­mi­šlja raz­me­re pro­go­na la­ti­ni­ce u Sr­bi­ji, a da ni­je osu­dio di­vljač­ki pro­gon ći­ri­li­ce u Hr­vat­skoj, a on od­go­vo­ri da je on o to­me „go­vo­rio ta­mo gde tre­ba, u Stra­zbu­ru, što on (tj. Ko­va­če­vić) na­rav­no ne zna“. Bi­lo bi in­te­re­sant­no da Bu­gar­ski na­ve­de ko zna da je to on ta­mo go­vo­rio, ili će se mo­žda po­zva­ti na po­zi­tiv­ne re­zul­ta­te ko­je je u Hr­vat­skoj taj nje­gov, ni­kom ne­po­zna­ti, da­kle taj­ni „go­vor u od­bra­nu ći­ri­li­ce u Stra­zbu­ru“ pro­iz­veo.

7) I na kra­ju, po­sta­vlja se pi­ta­nje, u ime ko­ga je i za ko­je je­zi­ke to an­gli­sta Ran­ko Bu­gar­ski član Ko­mi­te­ta eks­pe­ra­ta za Evrop­sku po­ve­lju o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma, kad svo­jim de­lo­va­njem na­stu­pa na­su­prot je­din­stve­nim sr­bi­stič­kim sta­vo­vi­ma, iako iz sr­bi­sti­ke ne­ma ni­jed­nog na­uč­nog ra­da. Ili ih, mo­žda, ima ono­li­ko ko­li­ko i „osta­lih tri­de­se­tak čla­no­va me­đu­na­rod­nog Ko­mi­te­ta eks­pe­ra­ta za Po­ve­lju“, ta­ko da i ni­je čud­no što su im mi­šlje­nja i sta­vo­vi o sr­bi­sti­ci „po­du­da­ra­ni“. Što bi oni, ko­ji su kao i Bu­gar­ski „na­uč­no do­ka­za­ni sr­bi­sti“, či­ta­li 26 sr­bi­stič­kih knji­ga i pre­ko 400 na­uč­nih sr­bi­stič­kih ra­do­va Mi­lo­ša Ko­va­če­vi­ća. Ili ne­kog dru­gog od sr­bi­sta. Bit­no je sa­mo „na­uč­no“ mi­šlje­nje eks­per­ta an­gli­ste Bu­gar­skog.

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i FI­LUM-a u Kra­gu­jev­cu