Портрет филмског визионара

Солун – На мене је утицало пуно великих редитеља и писаца, али понајвише Бергман, Стриндберг и Ибзен, мада нисам имун ни на Квентина Тарантина јер су његови филмови све само не и досадни – каже Арно Деплешен, један од најинтригантнијих француских филмских редитеља средње генерације.

Деплешен је личност у жижи 56. Солунског фестивала који му је приредио ретроспективни програм „Почаст“, а за сам фестивалски крај наменио и „Златног Александра“ за допринос филмској уметности. Од 5. до 15. новембра грчкој и овде присутној међународној публици омогућено је да види седам од једанаест Деплешенових играних филмова (укључујући и онај телевизијски – „Шума“). Од средњометражног „Живота мртвих“ захваљујући којем је откривен као аутор 1991. године, преко „Страже“, „Мог сексуалног живота...“, „Краљеви и краљица“, „Божићна прича“, „Џими П. –Психотерапија равничарског Индијанца“, па све до овог најновијег – „Моји златни дани“ с којим је освојио и једну од номинација за овогодишњег „европског Оскара“.

Све њих красе дубоко људске, често опсесијама испуњене приче, комплексне емоције, хумор са горким коментарима, књижевни симболи и референце. Не без правог и здравог разлога Деплешена ауторитативни фестивалски челник Димитрис Еипидес назива филмским визионаром. Овај француски редитељ, писац и сниматељ (рођен 1960. у Рубеу, студирао на Сорбони), крајем осамдесетих година прошлог века радио је као сниматељ, да би својим дебитантско-редитељским филмом „Живот мртвих“ дао својеврсни предзнак свега онога што данас краси његов опус. А то је: лични филмски идентитет и редитељски стил, понављање тема, отварање филозофских питања, представљање идиосинкратичних филмских ликова преосетљивих на свакодневни живот. Ту је и верност филмским глумцима, попут Матјеа Амалрика, Катрин Денев и Емануел Девос, који играју у више његових филмова.

Први Деплешенов дугометражни играни филм „Стража“ био је интригантни трилер о периоду непосредно после Хладног рата, а наредни филм „Мој сексуални живот...или како сам упао у свађу“ права прослава чула, сатирична комедија о емоционалном и егзистенцијалном путовању младог професора (Матје Амалрик) кога дефинише велика страст према женама.

Бивши љубавници суочени са дубоким животним кризама актери су „Краљева и краљице“, убедљиве филмске драме која сарказмом и хумором задире у најинтимније емоције главних ликова (Матје Амалрик и Емануел Девос), док су крхке и еластичне породичне везе црнохуморна тема његовог највољенијег филма „Божићна прича“ у којем играју Катрин Денев и Матје Амалрик. Деплешенов први француско-амерички филм „Џими П. –Психотерапија равничарског Индијанца“ (са Бенисијом дел Тором и Матје Амалриком), зaснoвaн нa вeoмa нeoбичнoj књижeвнoj прoзи, студиjи фрaнцускoг aнтрoпoлoгa и психoaнaлитичaрa Жoржa Дeвeрoa кojи je пoслe Другoг свeтскoг рaтa у Њујорку прeдњaчиo у истрaживaњу рaзликa мeђу плeмeнимa aмeричких Индиjaнaцa, aли и прoблeмa aмeричких пoврaтникa сa рaтиштa оболелих од посттрауматског синдрома.

Деплешенов последњи филм „Моји златни дани“ је носталгична елегија младости, црнохуморна драма о старењу, романтична хроника о губитку, болу и добитку као неизбежним фазама зрелости. У лику француског академика пред чијим очима се догађа убрзана ретроспекција свеукупног живота од раног детињства јесте, погађате већ – Матје Амалрик, као највернији и најиздашнији глумац и заштитни знак готово свих Деплешенових филмова.

„Из мојих филмова је постало јасно да ме занимају јунаци у конфронтацији са сопственим али и туђим осећањима, јунаци који су против туге, који су готово програмски против патње одбијајући да то постане најинтересантнији део њихових живота. Такве јунаке Матје Амалрик и осећа и носи и са њима живи сасвим природно“, каже Деплешен.

За женске ликове у својим филмовима сматра да су често доминантни, често и манипулативни, у сваком случају „тешки“, јер „нема ничег досаднијег од добрих девојака и финих жена у филму“. Зато његове филмске жене, каже Деплешен, умеју да буду мистериозне попут оних из филмова Ингмара Бергмана, али и демонске попут оних из филмова Квентина Тарантина...

----------------------------------------------------------------------

Седам деценија грчке анимације

Из првог грчког анимираног филма „Дуче прича“ Стаматиса Поленакиса

Један од занимљивијих паралелних програма 56. Солунског фестивала без сумње је ретроспектива грчких анимираних филмова организована у част јубилеја – 70 година анимације у Грчкој.

Ангелос Рувас, челник грчке АСИФ-е, каже да анимирани филм у овој земљи представља „драгоцену, размршену нит будућности“, потврђујући ову тезу кроз 40 кратких анимираних филмова који најбоље илуструју естетске и тематске преокупације грчких стваралаца.

Први анимирани филм у Грчкој „Дуче прича“ настао је 1942. године током немачке окупације и снимио га је карикатуриста Стаматис Поленакис у својој кући на острву Сифнос. Реч је о антифашистичкој сатири у којој се Бенито Мусолини приказује као лажов који прикрива свој пораз од стране Грка.

Филм је приказан тек 1945. по ослобођењу, а од тада па до данас, грчки анимирани филм напредовао је и развио се освајајући и бројна међународна признања и заузимајући значајно место на светском тржишту телевизије, позоришта и видео-игара...