Mонашко стваралаштво Љубе Поповића

Кад се унесем у мој рад ја заборавим да постојим, рекао је Љуба Поповић у интервјуу који је дао за Радио телевизију Србије, а чији је део емитован на промоцији монографије „Љуба”, одржаној у галерији ове куће, уједно и једног од њених издавача, поред Службеног гласника и Париског круга. Репрезентативно дело, у којем је о нашем познатом сликару писало десет аутора, шест страних: Саран Александријан, Густав Рене Хоке, Андре Пјер де Мандијарг, Рене де Солије и Ан Тронш, и четворо наших: Милан Комненић, Срето Бошњак, Никола Кусовац и Дејан Ђорић, богата је репродукцијама дела насталих од 1953. до 2015. У њој се налази и чувени „Триптих о мистерији смрти” као и четири есеја која је Поповић сам написао о појединим сликама. Необична и несвакидашња форма монографије истиче се на први поглед.

Говорећи о љубави коју Љуба Поповић гаји према сликарству и евоцирајући њихове бројне сусрете, Никола Кусовац, ликовни критичар, рекао је да је ова књига једна врста хрестоматије.

– И избор текстова и репродукција сведочи о томе, јер су погледи људи који су писали на различит начин доживљавали Љубино стваралаштво. Он је сликар чијем делу не можемо приступити на једноставан начин. Можда су и најважнији текстови они које је сам написао, ту ћете наћи истину о тајни његовог стваралаштва. Имао сам прилике да преко лета пратим како он то ради и да гледам како било рукама било чиме другим почне да гради своје слике – он улази у материју чином највишег предавања послу, готово монашког. Ту се потпуно потврђује она прича да је сликање облик молитве – испричао је Кусовац.

И председник савета за ликовно стваралаштво РТС-а Никола Мирков помињао је Поповићеву апсолутну посвећеност стварању, али и чињеницу да је током свих ових година остао у души исти, квргав, незгодан, самобитан и свој човек у црном, митраљезац голубијег срца.

– Намерно сам данас употребио ову Ћопићеву метафору. Јер, поред срца које је посебно, Љубу је увек карактерисала та непомирљивост према окружењу и доследност. Можда управо детињство, које се помиње у једном од текстова, врло уверљиво дочарава оно што би могло бити нека врста генетског и историјског контекста у којем настаје Љубино сликарство. Као заљубљеник у књиге морам да истакнем да је монографија нетеретна и савитљива, слог је растерећен и прегледан, редослед је наизменичан, што доприноси постепеном увиду у Љубину поетику, који можете стећи читајући је – оценио је Мирков.

Петар Арбутина, директор издаваштва Службеног гласника, додао је да је рад на монографији био веома инспиративан, али и тежак јер је дело необично.

– Када се читаоцима овакве књиге нађу у рукама, већини су углавном досадне. Али, са овом то неће бити случај. У њој се улоге ликовног критичара и уметника преплићу, у њој нема јасне разлике где почиње мисао о уметности а где се завршава сликарство – закључио је Арбутина.