Злочин и казна

Једина добра ствар која би могла да се догоди Француској када се пробуди из колективног кошмара који траје од мучких убистава цивила у Паризу, тог кобног петка 13, била би да не упадне у замку у коју је улетела Америка пре 14 година. Камиказе Ал Каиде које су се 11. септембра залетеле у „Куле близнакиње” Светског трговинског центра и зграду Пентагона погодиле су тачно у центар – нападом на симболе америчке војне и финансијске моћи показали су Американцима да су и те како рањиви, чак и код куће. Фанатици опасани бомбама у делу Париза који се дичи мултикултуралношћу, као и приликом напада на „Шарли ебдо” почетком године, такође су циљали на симболе. Насрнули су на саму суштину француског грађанског поретка, секуларну окосницу Пете републике, којој је поручено – ми смо ту међу вама, чувајте се.

Сличности између напада на Америку и Француску делују још злокобније ако се покушају наслутити даљи кораци које ће предузети Јелисејска палата. Реторика набијена испразним патриотизмом и ратним покличима превише подсећа на гласове из Беле куће након 11. септембра.

„У уторак идем у Вашингтон, а у четвртак у Москву како бих разговарао са Бараком Обамом и Владимиром Путином”, пркосно поручује Франсоа Оланд најављујући велику коалицију која би са џихадистима Исламске државе требало да се обрачуна по тактици спржене земље.

Тешко је поверовати да француски председник не види провалију у коју срља. Када нам поручује да је „време за свеопшти рат” немогуће је отети се утиску да чујемо ехо Бушове пароле из 2001: „Или сте са нама или сте са терористима.”

Одговор Америке у годинама које су уследиле учинио је више на урушавању кредибилитета и цепању слободарског ткива нације него што је Осама бин Ладен могао наслутити и у најлуђим сновима. Да ли ће Француска бити опрезнија?

СЕНКЕ КУЛА БЛИЗНАКИЊА НАД 11. АРОНДИСМАНОМ: Један сатирични сајт упоредио је ове недеље говоре које су амерички и француски председник одржали непосредно по терористичким нападима на своје земље. Из обраћања Џорџа Буша и Франсоа Оланда избачене су све одреднице које би читаоцу помогле да наслути о којем историјском тренутку је реч. Тако „очишћени” текстови личе као јаје јајету. Оба су препуна флоскула о освети, рату цивилизованих против варвара, кукавицама, покварењацима... У случају Америке, уз ратне бубњеве исписивана су најмрачнија поглавља у савременој историји земље која је носила ауру светионика слободног света. Закони у чије темеље су уграђени постулати људских права дословце су згажени у мучионицама Гвантанама и Абу Граиба у којима ЦИА тамничи осумњичене за тероризам. Оно што је било незамисливо за Америку пре 11. септембра 2001. десило се већ месец и по касније: Конгрес је донео фамозни Патриотски закон којим је пуцао директно у слободе за које се мислило да су неприкосновене. Доноси се растегљива, увелико нејасна дефиниција тероризма и грађани се гоне по најбизарнијим основама; олакшава се прислушкивање и надзор у којем ће Национална безбедносна агенција доживети своје „звездане” тренутке, а ескадриле дронова се шаљу у Авганистан, Ирак, Јемен, Сомалију узрокујући масовна страдања цивила. Речник политичара је контаминиран еуфемизмима попут „колатералне штете”, „појачаних техника испитивања”, „ванредног трансфера” иза којих се крије суштинска немоћ једног разулареног џина. Француска све то зна, а њен председник славодобитно проглашава тромесечно ванредно стање и најављује промену устава. Продужено стање шока у којем држава сужава простор слободе упознала је и Србија после убиства премијера Зорана Ђинђића. Иако су ванредне мере имале ефекта у проналажењу злочинаца из земунског клана, новинари се и данас сећају нуспојава такве методологије – унапред приписиване кривице и уопште загађења јавног простора.

ИСЛАМ НИЈЕ ПРЕТЊА: Реакција на кризне ситуације не разликује се у западном свету од арапског или било ког другог. И једни и други крваре кад их посечете, и једни и други кад је тешко призивају славна времена и херојску традицију. Но, једни имају гранате и дронове, а други се ослањају на фанатичне бомбаше самоубице.

На неки перверзан начин ова два метода извршења злочина су комплементарна, један се храни другим. Ниво антиамериканизма и уопште нетрпељивости према западном свету умногоме је порастао у исламској популацији откако су небо ишарали бомбардери и беспилотне летелице. Антиисламски сентимент, истовремено, на Западу са сваким терористичким нападом „скаче” на нови ниво.

У овим тренуцима озлојеђености западне цивилизације који су се преклопили са реком избеглица која тече преко Европе, мора се јасно рећи да оно што се догодило у Паризу и пре тога у Њујорку нема никакве везе са исламом. Извитоперено тумачење религијских норми подједнако је претња за муслиманске вернике колико и за друге грађане. Колективна кривица је опасна појава и уколико се жиг злочинаца утисне на целу једну заједницу очекује се да уследи одмазда. Бушов рат против тероризма усмртио је стотине хиљада људи, али није успео да искорени пошаст. Тероризам преживљава ратове, људи не.