Револуција друштвених односа

Представа „Ана Едеш“ је настала према кратком роману (1926) мађарског књижевника из Суботице Дежеа Костолањија у драматуршкој обради Кате Ђармати, а у режији Јожефа Цајлика. Поред примарне анализе односа између господара и слуга, драматизација отвара проблематику националних и религиозних особености и разлика, између Мађара, Словака, Немаца, затим католичанства и реформације, али и теме греха и опроста, као и мушко-женских релација. Радња представе се дешава када и радња романа, у другој деценији двадесетог века, у околностима вишеструко турбулентних друштвених промена у Мађарској, након растакања Аустроугарске и пада владе Беле Куна, када је буржоазија повратила своје бенефиције, укључујући израбљивање сиромашних.

Режија Јожефа Цајлика је одговарајући одраз Костолањијевог књижевног стила, фино замешаног апсурда, поезије, метафорике, фантазмагорије и гротеске, спој који у представи има и трунке чеховљевске атмосфере, меланхоличног вапаја за животом који непрестано измиче. Публика седи на трибинама постављеним на сцени, где глумци наступају, близу нас, што појачава интимност игре и снагу доживљаја психолошки деликатне игре. Сценографија је маштовита и зачудна, у складу са благим апсурдом и надреализмом, стилизацијом радње и ликова. Централни простор заузима гломазни мултифункционални ормар. У зависности од тока радње он има различите улоге, врата, кревета, складишта, из њега ликови излазе, у њему спавају (сценограф и костимограф Ерика Гадуш).

Глумци су углавном све време присутни на сцени. Када не наступају у првом плану, они седе са стране, на кантама, чак повремено пију воду, једу, шминкају се. То је изазовно решење, које са једне стране наглашава елементе стилизације и укидања реализма, док са друге успоставља значење актера као сведока догађаја, немих посматрача еруптивних друштвених промена, крвавих последица раслојености и грубих неправди према сиромашнима. У игру су уведени и састојци музичког позоришта, често хорске молитве које ојачавају спиритуална и ритуална значења радње, док инструментална музичка пратња појачава снагу драме (музика Роберт Лакатош).

Глумци су стилски сагласно извајали ликове, снолико, помало одсутно, бестелесно. Занимљиво је то што они играју и нараторе и ликове, а на драматуршком плану се, у вези са тиме, мешају епско и драмско, приповедање и подражавање. То у неким сценама има брехтовски критички смисао, када глумци дискретно прелазе из улоге лика у наратора који приповеда судбину тог лика, што је нарочито важно када су у питању посебно напете, емотивне сцене (на пример, када се говори о губитку девојчице госпође Визи).

Госпођа Визи Наталије Вицеи је бледа и удаљена, као авет, често делује снуждено, поражено, али је истовремено строга и ауторитативна, у односу са Аном. Ану Едеш игра глумица Хермина Г. Ердељи маркантно и експресивно, крајње сведеним средствима, тиха је и прескромна, највећи део времена је статична до умртвљености, као збуњена, уплашена животиња. Укућани је често и третирају као предмет или животињу, што подсећа на Бихнеров драмски приказ Војцека. Господин Визи (Арпад Черник) је површан тип са крупним политичким амбицијама, а њихов син (Золтан Мезеи) достојан је наследник буржоаске декаденције, похотан и разметљив, посебно у друштву са Елекешом, такође арогантним кицошем (Ервин Палфи).

У наглашено драматичним, расплетним сценама, глумци говоре у микрофон, што доводи до захлађења, емотивног дистанцирања од бурних догађаја, успостављања рационалног, проблематизујућег односа према њима. Овај поступак је нарочито важан на крају представе, када се открива Анин „неоправдан“ злочин, који захтева дубље критичко сагледавање. Због те „неоснованости“ њеног поступка, то јест одсуства конкретнијег узрочно-последичног објашњења, јача његово симболичко значење, намеће се као једино релевантно. Слушкиња која убија своје господаре постаје снажан симбол побуне против неправедног устројства света, израз разарајуће јаке потребе за револуцијом друштвених односа.

Критика је део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања