Српски као страни у баварским гимназијама

Исто­ри­ја про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка и кул­ту­ре код Не­ма­ца ду­га је пре­ко два сто­ле­ћа и има­ла је свој пр­ви ве­ли­ки вр­ху­нац по­чет­ком 19. ве­ка. У кул­тур­ној епо­хи ро­ман­ти­чар­ског тра­га­ња за „при­род­ном по­е­зи­јом” от­кри­ће срп­ских на­род­них умо­тво­ри­на са­вр­ше­но се укло­пи­ло у Хер­де­ров кон­цепт иде­ал­не на­род­не ли­ри­ке. И сам Ге­те је био ин­спи­ри­сан на­шим ју­нач­ким пе­сма­ма, а две књи­ге пре­во­да на не­мач­ки Те­ре­зе Ал­бер­ти­не Луј­зе фон Ја­коб (Талфј) отво­ри­ле су пут на­шем на­род­ном ства­ра­ла­штву у не­мач­ку кул­ту­ру.
То­ком 19. ве­ка бу­ди се у не­мач­ким зе­мља­ма и на­уч­ни ин­те­рес за про­у­ча­ва­ње је­зи­ка и књи­жев­но­сти сло­вен­ских на­ро­да, па од че­тр­де­се­тих го­ди­на на уни­вер­зи­те­ти­ма на­ста­ју и пр­ве ка­те­дре за сла­ви­сти­ку, на ко­ји­ма се по­ред ру­ског и пољ­ског вр­ло ра­но про­у­ча­вао и срп­ски је­зик. Та­да, као и да­нас, за­сни­ва­ње ових на­уч­них цен­та­ра би­ло је јед­ним де­лом ре­зул­тат чи­сто фи­ло­ло­шке зна­ти­же­ље, али је има­ло и по­ли­тич­ку по­за­ди­ну: ин­те­рес(ова­ње) Не­мач­ког цар­ства за сло­вен­ске на­ро­де, за ста­ње на Бал­ка­ну, за осло­ба­ђа­ње Ју­жних Сло­ве­на од Ту­ра­ка итд. До Дру­гог свет­ског ра­та сла­ви­стич­ке ка­те­дре ни­чу у свим ве­ћим уни­вер­зи­тет­ским цен­три­ма, про­фи­ли­шу се углед­ни сла­ви­сти, а ака­дем­ске сту­ди­је сла­ви­сти­ке све че­шће об­у­хва­та­ју и из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти. 
Дру­ги вр­ху­нац у раз­во­ју срп­ско-не­мач­ких кул­тур­них и на­уч­них ве­за пред­ста­вља­ло је раз­до­бље 1950–1980. го­ди­на, ко­је се с пра­вом мо­же на­зва­ти злат­ним до­бом не­мач­ке ср­би­сти­ке. Та­да се по­ве­ћао број сла­ви­стич­ких ка­те­дри, на­ста­ја­ли су но­ви лек­то­ра­ти за срп­ски је­зик, а ин­те­ре­со­ва­ње мла­дих Не­ма­ца ви­де­ло се у по­ве­ћа­ном бро­ју сту­де­на­та. У кон­тек­сту хлад­ног ра­та и по­сто­ја­ња гво­зде­не за­ве­зе, ко­ја је сло­вен­ске на­ро­де чи­ни­ла да­ле­ким и ег­зо­тич­ним, је­зик и кул­ту­ра на­ро­да Ју­го­сла­ви­је пред­ста­вља­ли су исто та­ко дру­га­чи­ји свет бо­га­те кул­ту­ре.
Са рас­па­дом Ју­го­сла­ви­је овај пе­ри­од на­гло се пре­ки­да, а ста­ње на сла­ви­стич­ким ка­те­дра­ма у Не­мач­кој од та­да се стал­но по­гор­ша­ва. То­ме су до­при­не­ли и фак­то­ри уну­тар са­ме стру­ке – не­ста­нак срп­ско­хр­ват­ског иди­о­ма и це­па­ње фи­ло­ло­ги­је на на­ци­о­нал­не је­зи­ке, што је би­ло пра­ће­но и тен­зи­ја­ма на ка­те­дра­ма, оси­па­њем сту­де­на­та и тра­же­њем но­вог кон­цеп­та у ака­дем­ским сту­ди­ја­ма што­кав­ских иди­о­ма. Мно­го ва­жни­ји би­ли су, а и до са­да де­лу­ју, дру­штве­ни фак­то­ри, од­но­сно гло­бал­не и не­мач­ке тен­ден­ци­је у ре­фор­ма­ма и фи­нан­си­ра­њу уни­вер­зи­те­та. 
Иако је ве­ћи­на уни­вер­зи­те­та у Не­мач­кој др­жав­на, и њих је за­хва­тио гло­бал­ни тренд ко­мер­ци­ја­ли­за­ци­је и тр­жи­шних прин­ци­па, па се фи­нан­сиј­ска сред­ства од­се­ци­ма и фа­кул­те­ти­ма до­де­љу­ју стро­го на осно­ву бро­ја упи­са­них сту­де­на­та и пре­ма „упо­тре­бљи­во­сти” стру­ке у при­вре­ди, еко­но­ми­ји или ме­ди­ци­ни. 
У та­квој кли­ми стра­да­ју све „ма­ње” фи­ло­ло­шке на­у­ке. До­да ли се на ово и сма­ње­но ин­те­ре­со­ва­ње мла­дих Не­ма­ца за сту­ди­је сла­ви­сти­ке и ср­би­сти­ке, ја­сно је да је ве­ћи­на сла­ви­стич­ких ка­те­дри у Не­мач­кој да­нас у си­ту­а­ци­ји го­ле бор­бе за оп­ста­нак и у кон­ку­рен­ци­ји за оно ма­ло бу­џет­ских сред­ста­ва са дру­гим фи­ло­ло­ги­ја­ма. Упо­ре­до са тим, и не­мач­ки уни­вер­зи­те­ти су са ра­ни­јих ма­ги­стар­ских пре­шли на но­ве бо­лоњ­ске сту­диј­ске про­гра­ме, ко­ји сту­ден­ти­ма по пра­ви­лу оста­вља­ју мно­го ма­ње вре­ме­на за сту­ди­ра­ње, бо­рав­ке у ино­стран­ству и до­дат­но уса­вр­ша­ва­ње. Сту­диј­ски про­гра­ми су ре­ду­ко­ва­ни, а из­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти по­ста­ло је на ве­ћи­ни ка­те­дри са­мо јед­на од спо­ред­них, из­бор­них мо­гућ­но­сти у окви­ру сла­ви­стич­ког ба­че­ло­ра.
Ло­гич­но је, да­кле, да се на­ста­ва срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на сла­ви­стич­ким ка­те­дра­ма не­ми­нов­но из­во­ди за­јед­но са из­у­ча­ва­њем је­зи­ка и дру­гих на­ро­да што­кав­ског иди­о­ма, па и у том са­ве­зу пред­ста­вља угро­же­ну ди­сци­пли­ну. Бор­ба за сва­ког сту­ден­та, за сва­ког док­то­ран­да, зна­чи да­нас на­про­сто бор­бу за оп­ста­нак ју­жно­сло­вен­ских сту­ди­ја у Не­мач­кој.
Сви ови чи­ни­о­ци углав­ном су ма­ло по­зна­ти до­ма­ћим сла­ви­сти­ма, као што је и ср­би­сти­ка у ино­стран­ству углав­ном пре­пу­ште­на са­ма се­би. Стал­на и си­стем­ска по­др­шка из Ср­би­је, од ње­них кључ­них на­уч­них и по­ли­тич­ких ин­сти­ту­ци­ја, мно­го би зна­чи­ла не­мач­ким сла­ви­сти­ма и лек­то­ри­ма али се она да­нас углав­ном сво­ди на лич­не кон­так­те. Дра­го­це­ни су про­гра­ми Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та као што је го­ди­шњи су­срет стра­них сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не и кур­се­ви за стра­не сту­ден­те, као и ме­ђу­би­бли­о­теч­ка раз­ме­на књи­га На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, ко­јој мно­ге сла­ви­стич­ке би­бли­о­те­ке ду­гу­ју стал­но оба­вља­ње свог фон­да. 
Свест о ва­жно­сти ср­би­сти­ке у Не­мач­кој као не­ке вр­сте кул­тур­не ди­пло­ма­ти­је и кул­тур­ног по­сред­ни­штва, упра­во у зе­мљи ко­ја је и да­нас и ра­ни­је из­у­зет­но ва­жан ге­о­стра­те­шки чи­ни­лац на Бал­ка­ну, тре­ба тек да се раз­ви­је.  Раз­вој ди­дак­ти­ке срп­ског је­зи­ка као стра­ног и ја­че по­ве­зи­ва­ње до­ма­ћих сла­ви­ста са не­мач­ким ин­сти­ту­ти­ма, уз бо­љу раз­ме­ну на­уч­ног осо­бља и сту­де­на­та, мо­гло би сва­ка­ко да уна­пре­ди ста­ње на не­мач­ким ка­те­дра­ма. 
По­тен­ци­ја­ли по­сто­је и тре­ба их ис­ко­ри­сти­ти. То су, по­ред дво­ве­ков­не тра­ди­ци­је не­мач­ке сла­ви­сти­ке, у но­ви­је вре­ме и ја­ке ми­грант­ске за­јед­ни­це Ср­ба у Не­мач­кој са сво­јим кул­тур­ним и спорт­ским удру­же­њи­ма, из ко­јих се обич­но „ре­гру­ту­је” бар по­ло­ви­на ре­дов­них сту­де­на­та сла­ви­сти­ке. По­зна­ва­ње срп­ског је­зи­ка при­зна­је се у ба­вар­ским гим­на­зи­ја­ма као зна­ње јед­ног од бит­них стра­них је­зи­ка. А на ака­дем­ском ни­воу из­у­ча­ва се на око пет­на­ест уни­вер­зи­те­та у Не­мач­кој, ка­ко на основ­ним та­ко и на ма­стер про­гра­ми­ма. 
Срп­ском је­зи­ку или књи­жев­но­сти по­све­ће­ни су и да­ље број­ни по­је­ди­нач­ни и груп­ни на­уч­ни про­јек­ти, ди­сер­та­ци­је и кон­гре­си. У по­ре­ђе­њу са не­ким дру­гим сло­вен­ским фи­ло­ло­ги­ја­ма, ср­би­сти­ка је сва­ка­ко „жи­ва” на­у­ка, ко­ја бу­ди ин­те­ре­со­ва­ње и код сту­де­на­та дру­гих про­фи­ла. Њи­хов пр­ви су­срет са срп­ским је­зи­ком и са ве­ли­ким де­ли­ма на­ше књи­жев­но­сти по пра­ви­лу во­ди и пр­вим бо­рав­ци­ма у Ср­би­ји, ко­ји на ове мла­де љу­де са За­па­да оста­вља­ју не­из­бри­си­ве ути­ске. Њи­хо­ве при­че о го­сто­прим­ству срп­ског на­ро­да, о бо­га­тој кул­ту­ри ко­ју су упо­зна­ли, о но­вим при­ја­те­љи­ма као и о же­љи да се пр­вом сле­де­ћом при­ли­ком вра­те та­мо, нај­леп­ша су на­гра­да на­ма на­став­ни­ци­ма за уло­жен труд, и ујед­но су осно­ви­ца на ко­јој по­чи­ва на­да у бо­ља вре­ме­на не­мач­ке ср­би­сти­ке.
Лек­тор за срп­ски је­зик Уни­вер­зи­те­та у Мин­хе­ну